"Prvobitna namera ove knjige bila je da uzvišene mitske elemente pretoči u dostupan i jednostavno razumljiv zbornik uputstava za pisanje", objasnio je američki pisac i scenarista Kristofer Vogler motive da napiše svoje kultno delo "Piščevo putovanje - mitska struktura za pisce" objavljeno upravo i u prevodu na srpski jezik.

Kristofer Vogler se još kao student susreo se sa knjigom „Heroj sa hiljadu lica“ američkog profesora književnosti Džozefa Kembela i znao je da su njegove ideje o komparativnoj mitologiji, zasnovane na učenju Karla Gustava Junga o arhetipovima, snažno uticale na reditelja Džordža Lukasa pri stvaraju filmskog serijala „Ratovi zvezda“. Kada se zaposlio u kompaniji „Dizni“ kao analitičar priča, Vogler je za potrebe rada u studiju sedamdesetih godina napisao memorandum „Praktični vodič po Heroju sa hiljadu lica“ na sedam stranica i on je postao osnova za njegovo „Piščevo putovanje“, čije prvo izdanje je objavljeno pre 25 godina, a i danas se dopunjuje i doštampava.

„Hteo sam da ih jednom zauvek stavim na papir kao kreativne principe, sistem građevinskih blokova u koje možete da se pouzdate dok gradite priče, set oruđa kojim možete da otklanjate probleme sa kojima se kao pisac susrećete“, piše Vogler o motivima da sistematizuje Kembelove ideje.

Džordž Lukas bio je inspirisan Kembelovom teorijom: „Ratovi zvezda“ Foto: The Hollywood Archive / Hollywood Archive / Profimedia
Kembelovu teoriju o putovanju arhetipskog heroja Vogler je primenio na film i kreiranje priča i likova, početni memorandum dogradio je i svojim otkrićima i iskustvima (a radio je u više holivudskih studija) i iz svega toga  nastala je knjiga od skoro 500 stranica, koja se od kad je objavljena smatra „novom biblijom filmske industrije“.

Vogler polazi od teze prema kojoj se „sve priče sastoje od nekoliko zajedničkih strukturalnih elemenata koji se u celom svetu susreću u mitovima, bajkama, snovima i filmovima, a njihov zajednički naziv je putovanje Heroja“. Da bi to ispitao i pokazao, on se oslanja na širok spektar znanja i iskustava u pričanju priča „od Aristotela do Avatara”, kako to slikovito kažu u Filmskom centru Srbije, u čijem je izdanju izašla ova kapitalna knjiga.

„Piščev put“ pun je primera, autor u njoj referira na zamašan deo kataloga holivudskih filmova, ali i ostvarenja nastalih izvan Amerike. Čitaoci se u prvom delu susreću sa arhetipovima Heroja (recimo Šejn ili Bezimeni), Mentora (cvrčak Džimini u „Pinokiju“, Grut u „Crvenoj reci“, M u filmovima o Bondu…), Čuvara praga, Glasnika, Senke, Saveznika (poput onih iz vesterna, imaginarnog „Harvija“, ili Timona i Pumbe iz „Kralju lavova“), Metamorfa, Lukave varalice… U drugom, znatno obimnijem delu, Vogler piše o samom putovanju (strukturama priče i promeni Heroja u korelaciji sa njima), nazivajući poglavlja „Etape putovanja“, „Običan svet“, „Poziv na pustolovinu“, „Odbijanje poziva“, „Sudbonosno iskušenje“, „Nagrada“…

– To je jedna od najbitnijih knjiga o scenaristici ikada napisana. Voglerova knjiga više je od udžbenika. To je referentna knjiga, ne samo za scenariste, nego i za dramske pisce, filmske kritičare i ljubitelje filma uopšte. U Americi je u decembru objavljeno treće, dopunjeno izdanje, a mi smo se odlučili da prevod štampamo na latinici, jer će biti svakako korisna ne samo studentima filmske umetnosti u Srbiji, nego i u Zagrebu, Sarajevu i drugim centrima regiona – kaže Gordan Matić, direktor FCS.

Urednik izdavačke delatnosti FCS Miroljub Stojanović i recenzenti Ana Lasić i Đorđe Milosavljević, međutim, ističu da knjiga ne nudi gotove „recepte“ za pisanje priča, a pogotovu ne uspešnih priča.

– Knjiga obuhvata znanja koja su bila poznata autorima i pre nego što su ovakve knjige postale široko poznate i popularne. To su intuitivna znanja i ona mogu da nam, u suštini, olakšaju, ubrzaju taj proces i učine ga zabavnijim, jednostavnijim i artikulisanijim, ali bojim se, da parafraziram Džozefa Kembela koji je izvorište ove knjige, da ne možete da znate kako će ispasti priča koju pričate kao što ne možete znati da li ćete večeras da sanjate lep ili ružan san. Ovo jeste udžbenik, ali on nije u tom smislu dovoljan. Međutim, to svakako ne umanjuje njen značaj. Razgovor o filmu i filmskoj priči, o tome šta film, TV serija ili video igra mogu da znače biće artikulisaniji zahvaljujući knjizi „Piščevo putovanje“, a to je već ogromna zasluga – rekao je Đorđe Milosavljević, scenarista i profesor na FDU, na predstavljanju knjige u Kulturnom centru Beograda.

Kompleksnu materiju, sa mnogo „rukavaca”, autor „Piščevog putovanja“ je uspeo da iznese pišući je prijemčivo i pre svega jednostavnim jezikom.

– Vogler i sam na više mesta u knjizi ističe da on ne daje recept za pisanje priče ili scenarija, nego samo želi da podeli svoje znanje sa ljudima koji to znanje žele da uklope u svoj rad, u svoj način razmišljanja. On kaže da je želeo samo da pokaže do kakvih zaključaka je došao, kakva su mu iskustva, šta su rekli ljudi koji su radili koristeći njegovo znanje. Knjiga napisana izuzetno pitko, sa jako mnogo detalja iz filmova koje ljudi možda i nisu gledali, ali će shvatiti o čemu se radi i neće ih opteretiti to „nepoznavanje“ materije – rekla je Jelena Kosanović Dorogi, prevodilac „Piščevog putovanja“.

To njegovo znanje i pisanje Ana Lasić, docentkinja na FDU i autorka pregovora, nazvala je „intuitivnom teorijom“ i napomenula da predstavljeni arhetipovi nisu okoštali principi, nego se mogu susresti i u životu. Ona je navela i da su do sada, za potrebe predavanja na fakultetu, pojedine delove Voglerove knjige predavači i studenti sami prevodili.

Govoreći o tome zašto je ova knjiga potrebna domaćim filmadžijama i piscima, Milosavljević primećuje da „Piščevo putovanje“, razvijeno iz „sedam stranica koje su najverovatnije najčitanije u istoriji kinematografije“ dolazi iz onog dela filmske tradicije koja se uglavnom u Evropi ignoriše.

– Postoji cela ta tradicija, najčešće evropskog porekla, koja taj uticaj Kembela i Voglera naprosto ignoriše. U tom smislu je značajno što imamo Voglera na srpskom jeziku, gde vidimo i sjajne i ne tako sjajne filmove koji proističu iz tradicije kojoj on pripada – navodi Milosavljević.

Filmski kritičar i publicista Miroljub Stojanović, koji je kao urednik potpisao „Piščevo putovanje” na srpskom, ističe da knjigu odlikuje „vrhunska jednostavnost“ i da nju ne moraju da koriste samo studenti filmske umetnosti, nego je to „ključna knjiga i za studente književnosti“.

– Ništa nije netačnije od toga da je, kako neki kažu, ova knjiga prevaziđena. Za kraj jula se priprema i četvrto izdanje ove knjige, na 25. godišnjicu prvog izdanja, i ono će biti obogaćeno samo nekim komentarima i recepcijskim osvrtima na ovu knjigu. Kada je Ana Lasić pre neku nedelju na jednoj konferenciji organizovanoj u Londonu saopštila Vogleru da će knjiga biti objavljena na srpskom, on je reagovao fantastično i bio je jako uzbuđen, uz reči da je to divno – dodaje Stojanović.

Matić je primetio i da, kada razmišljanja o filmu previše odu u filozofske diskurse, Vogler sve to uspeva da jednostavno svede na primere iz „Ratova zvezda” ili „Titanika“, a za heroje nudi vrlo praktične, opšte poznate primere.

Još u predgovoru drugom izdanju, Vogler piše da su mu se javili čitaoci iz različitih oblasti govoreći da im je knjiga bila „koristan vodič kroz proces pisanja“ kao „delotvorno pomoćno sredstvo u procesu stvaranja“, a da su je „stavili na probu kako pisci raznovrsnih formi i žanrova, tako i nastavnici, profesori, psiholozi, stručnjaci za marketing i oglašavanje, terapeuti i savetnici koji rade sa zatvorenicima, dizajneri video igara, pripadnici akademske zajednice koji proučavaju mitove i pop kulturu“.

Autoru „Piščevog putovanja“ su, kaže Milosavljević, zamerali da nije vodio računa o tome postoje i društva koja imaju problem sa herojem kao takvim, ili zbog toga što heroja posmatra isključivo kao muškarca, na šta on odgovara vrlo otvorenog uma, ali da postoje i primedbe na nešto što „jednostavno ne stoji“.

– Ono što ne stoji kao primedba to je taj problem formule ili, drugim rečima, matrice. Na kraju te kompleksne stvari svodi se na to da u svim pričama one postoje. Mi možemo da se pravimo naivni ili da to ignorišemo, ali postoje određene formule koje prosto funkcionišu i mi kao scenaristi treba da se trudimo da ih razumemo, ne bi li ih nekako nadogradili i nešto uradili sa njima, da ne bismo došli u situaciju da neki algoritmi umesto nas pišu scenarija – zaključuje Milosavljević.

Scenarista i profesor navodi i da je sa studentima analizirao domaće filmove poput „Maratonci trče počasni krug“ ili „Povratak“ Žike Pavlovića i da oni „apsolutno mogu da se analiziraju kroz taj Voglerov model“ i da se „vidi da su, recimo, Duško Kovačević ili scenaristi crnog talasa intuitivno razumeli tu strukturu o kojoj piše Vogler“.