0
Koliko je samo novinara, kao da su svuda oko mene, bio je utisak slavne britanske glumice Šarlote Rempling dok su medijski poslenici, okupljeni u majušnoj sali novosadskog hotela "Pupin", pokušali da se približe velikoj dramskoj umetnici.
A divu velikog platna u Novi Sad je po prvi put „doveo“ teatar. Jer Šarlota Rempling i Sonja Vider Aterton zatvoriće sutra, s početkom od 20 sati, 10. Šekspir festival u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu predstavom „Šekspir/ Bah“ pariskog teatra „Centre International de Créations Théâtrales / Théâtre des Bouffes du Nord“.
Spojile su Remplingova i Vider Aterton sonete Vilijama Šekspira i muzičke svite Johana Sebastijana Baha, napravivši poetski dijalog između Šekspirovih soneta i Bahovih svita.
I pravo s probe u SNP-u Šarlota Rempling, koja tokom blistave karijere nema s kim nije radila, od Lilijane Kavani, preko Lukina Viskontija, do Fransoe Ozona, i Sonja Vider Aterton, kompozitorka koja svira violončelo i režirala je komad, poželele su da ga, uoči izvođenja u Novom Sadu, malo pobliže predstave.
Reditelj, osnivač i direktor Šekspir festivala Nikita Milivojević poželeo im je dobrodošlicu u Srbiju, i kazao pred silnim medijskim ekipama koliko je počastvovan, kao i da nije mogao da sanja bolji način da okončaju 10. izdanje manifestacije. Pomenuo je da je iz razgovora Sonje i Šarlote načuo da, pošto ih često pitaju o tome koja su vezu našle između Šekspira i Baha, obe stava da su ih njih dve zapravo spojile. Milivojević, zadivljen njihovim komadom, našalio se i kako je pomalo ljubomoran što nije sam došao na ideju za takav komad.
– Planirali smo ovaj susret skoro dve godine, tako da je moja sreća ogromna što smo konačno mogli i da ga organizujemo – istakao je Nikita Milivojević.
Iako to možda ne bi bila prva asocijacija, ipak se i ovaj komad dotiče sadašnjeg vremena. Tačnije govori o modernom čoveku i problemima koje ima u današnjem svetu. Sama ta povezanost Šekspira i Baha sa sadašnjim vremenom za Šarlotu Rempling je isuviše komplikovana za objašnjavanje, zbog čega je prepustila reč Sonji Vider Aterton:
– Svako se plaši da vidi kako se danas uništavaju ljudi, svi se plaše da ne budu voljeni, ili šta će protok vremena učiniti našem licu. Sva ta pitanja će postojati dok postoje ljudi. Ovaj naš komad je zato putovanje u sećanje, gde se Bahova muzika i te Šekspirove reči spajaju na divan način. Daju određeni ritam rečima i muzici koja ih prati.
Govoreći o tome kako su birali od tog velikog blaga sonete za predstavu Sonja je precizirala da je najvažnije bilo to da stvore „intimnost Baha i Šekspira“.
– Šarlota je išla nazad, vraćala se, prebirala po svojim sećanjima, nestajala u muzici i odvodila nas zajedno u neke druge svetove. Kada se pronađe dobar prostor u kojem neko oseća udobnost soneti i ta muzika spojili su se u priču koju smo želele da ispričamo – objasnila je Sonja Vider Aterton.
Bez obzira što je prvi put u Srbiji, tačnije u Novom Sadu zbog teatra, neibežno je bilo podsećanje na impresivnu karijeru velike glumice Šarlote Rempling i briljantne uloge na filmu. A jedna od njih bila je ona u legendarnom filmu „Noćni portir“ Lilijane Kavani s Dirkom Bogartom. S obzirom da u filmu Kavanijeve igra preživelu iz Drugog svetskog rata, koja u jednom bečkom hotelu nastavlja ljubavnu, ali i svojevrsnu sadomazohističku vezu sa nacistom, svojim mučiteljem ali i ljubavnikom iz koncentracionog logora, najpre je novinare zanimalo kako danas doživljava „Noćnog portira“, ali i to što neonacizam i u ovom trenutku buja u svetu. Međutim, Šarloti je to pitanje, otvorena je bila, izrazito teško, s obzirom da sebe smatra „apolitičnom osobom“:
– „Noćni portir“ nisam radila zbog politike, već zato što je to, pre svega, divna ljubavna priča. Niko o tome tada, kad smo snimali film, nije pričao u tom smislu. Znala sam da je to istinita priča, ali o nacizmu tada nisam lično znala ništa, jer rođena sam 1946. godine i samo sam želela da tu divnu priču prenesem na ekran, a ne da pričam o politici. Tako je i danas – odsečna je bila glumica.
A upitana ko je Šarlota Rempling danas u odnosu na ono što je nekada bila, duhovito je odgovorila:
– Samo sam starija verzija sebe… Još uvek sam dete, adolescent, hipik, mlada žena, ali možda sam samo malo pametnija, mudrija, ljubaznija i blaža prema sebi.
Na pitanje Nova.rs da se priseti Lilijane Kavani, s kojom se pojavila na otvaranju nedavno završenog Venecijanskog filmskog festivala, odajući počast velikoj italijanskoj rediteljki koja je dobila Zlatnog lava za životno delo, Šarlota Rempling naglasila je da ju je film koji je radila s njom – „Noćni portir“ ne stvorio, već „definisao kao glumicu“:
– Velika je razlika između te dve stvari. Ne bih toliko pričala o odnosu s Lilijanom, čak se ni usudila da pišem o tome, već o filmu koji smo napravile. Kad smo počele da radimo „Noćnog portira“ nismo imale nikakav odnos, već smo snimajući ga izgradile posebnu vezu. To pokazuje koliki je „trošak“ snimanja jednog ostvarenja. Jer, film je sam priča za sebe, upravo će vas on uveriti u istinu koju želimo da iznesemo na ekranu. Dira vas u emocije. Otkriva i najdublje tajne koje kao stvaraoci nosite u sebi.
A kada se za Nova.rs, kao neko ko je toliko priznat u svetu kinematografije, osvrnula na svoj odnos prema teatru, prisetila se najpre samog starta glumačke karijere:
– Znate, ja nisam školovana glumica. Praktično sam sa ulice šezdesetih stupila u svet glume, što za teatar nije baš dobra preporuka. Bila sam veoma mlada, i uočili su me na ulici i stavili pred kamere. Nisam tad sanjala da će to biti nešto čime ću se baviti ceo život. Sebe sam videla kao dobrog vojnika kojeg kamera voli. Naročito je u to vreme Evropa, u kojoj sam najviše radila, bila interesantna za film. U pozorište sam ušla mnogo kasnije. Igrala sam u tri komada i shvatila da mogu biti dobra pozorišna glumica. Da kroz teatar mogu da uđem u duše ljudi. Ali, pozorište je drugačiji medij, forma od filma, potpuno drugačija vrsta putovanja. Tad je, ispostavilo se, film prevladao u mom životu. A danas, kad radim neki komad, najbolje u čitavoj priči jeste što sam tome posvećena samo određeni period. I primetila sam da je toliko divnih pozorišnih festivala širom sveta, pa smo tako došle i ovde. Kod ovog komada mi je najdraže što to nije klasično pozorište, već soneti prožeti muzikom, koji bude takve divne senzacije, kako kod mene tako i publike. Jer, ti soneti iskazuju sve istine, i neke su od najlepših ljubavnih pesama ikad napisanih. I zaista kod svakog nailaze na reakciju. A to je ono što mi je najdraže u pozorištu – kazala je za naš sajt.
Kad je stupila u film, a bilo je to šezdesetih godina 20. veka, bilo je tad, ukazala je britanska glumica, drugo vreme za filmsku umetnost.
– Želeli smo da prikažemo stvarnost kroz film, a ne da zabavljamo gledaoce. Da donesemo nove ideje, srušimo granice onim što se tad nazivalo „novim talasom“. Imali smo tada neverovatnu slobodu da otvaramo teme, rušimo tabue, što do tog vremena nije bilo viđeno. To je trajalo tokom šezdesetih i sedamdesetih godina. Čini mi se da smo pokušavali da na inteligentan način istražimo i donesemo publici osećanja. Činilo nam se da radimo nešto drugačije, živeli smo kroz film i srećna sam što sam bila deo toga. Da nove ideje žive kroz film i da prenosimo svoja osećanja. Ali, kako su dolazile nove decenije, tehnologije su počele da napreduju, i promenio se način na koji se snimaju i poimaju filmovi, a dolazilo je i do cenzure, do pojave političke korektnosti. Ali, uvek postoji način da iskažete svoj stav, tu je i dalje nezavisni film. Promenio se jeste način pripovedanja u filmu, ali nadam se da će nezavisni umetnički stvaraoci nastaviti da nam donose pravu istinu.
Ne smatra da, kad se osvrne na svoj bogati opus, postoji uloga koja ju je odredila.
– Nijedna rola specijalno ne može da se izdvoji, jer bi to bilo kao da biram koje dete više volim. Sebe sam videla samo kao glumicu u filmu, koja se prilagođava načinu na koji reditelj želi da ispriča priču. Kad pogledam svoje uloge, kao da imam kroz karijeru mnogo različitih imena, a istih lica, ili fizičkih izgleda. Neke moje junakinje su bile loše po karakteru, neke su bile dobre, no trudila sam se da biram uloge gde bih mogla da stanem iza svoje junakinje, da mogu da živim njihove živote.
Koliko god da je kompleksne uloge igrala, uvek se trudila da, kako je navela, „pruži ono što ima u sebi“:
– Sve je to moje putovanje u kojem sam se svaki put davala. Sve ono što sam u životu prošla davala sam ulozi. Borite se nekad sa demonima u sebi, i kroz ulogu ste ponekad u mogućnosti da ih izbacite iz sebe. Neki bi rekli da je svaka nova uloga na neki način terapija, jer istražujete najintimnije delove sebe i svoje psihe. Na vama je koliko daleko želite da idete. S ulogama sam se „borila“ i pišuči o sebi. I zanimljivo je da sam pisala o sebi na poetičan način ali samo do dvadesete godine svog života.
Iako se uhvatila u koštac s, neki bi rekli, najzahtevnijim delom Šekspirovog opusa, sonetima za ovaj komad, priznala je da sebe ne smatra „šekspirijanskom glumicom“, već nekim ko „kazuje Šekspirove sonete“.
– Blizak mi je Šekspir, ali eto niko me nikad nije zvao da odigram bilo koju od njegovih junakinja. Nisam sigurna ni da bih prihvatila…
Na te Šarlotine reči nadovezao se šaljivo Nikita Milivojević kazavši:
– Imam ideju…
Šarlota Rempling je zaključila susret s novinarima rečima koje bi možda i nekom, upoznatog s njenim povelikim opusom, iznenadile:
– Nikad sebe nisam smatrala glumicom, već nekim ko se „uvlači“ u tuđu kožu. To sam ja, ne glumim, već predstavljam ono što osećam. Možda zvuči pretenciozno, ali uvek sam to bila ja!
Žureći nazad na probu, u Srpsko narodno pozorište, na kraju je i glumačka diva imala pitanje za nas:
– Je l` ste vi svi srpski novinari?
Kad je dobila potvrdan odgovor samo je izustila: „Vauuu“, pristavši da ovaj novosadski popodnevni susret ovekoveči i fotografijama sa srpskim, uglavnom, novinarkama…
Bonus video: Bitef
