7
Vladajuća većina odbacila je predlog kojim se zabranjuje kopanje litijuma i odbila da se o tome izjasni javnim glasanjem. Opozicija nije mogla da računa na većinu koja bi podržala ovaj predlog, jer bi to bila naučna fantastika u zemlji u kojoj je aktuelna vlast temeljno uništavala institucije više od decenije.
Skupština je pretvorena u fabriku koja aklamacijom isporučuje zadato, pa je bilo teško očekivati da poslanici naprednjaka glasaju drugačije imajući u vidu plen koji im vlast nudi, ali i ucene koje drži spremnim za one koji se „uzjogune“.
Istovremeno, dokaz da se ni poslanici vladajuće većine privatno ne slažu sa onim što su u parlamentu zagovarali bila je odluka da se o zakonu ne izjašnjava prozivkom, jer bi tada bilo zapamćeno ime svakog poslanika koji je bio za kopanje litijuma, a neodbranjivo bi morali da brane na mnogo težem terenu – pred porodicom, rodbinom, prijateljima…
Glavni lobisti za litijum predsednik Vučić, predsednica Skupštine Brnabić i ministarka Đedović Handanović su se toliko „založili“ za kopanje, da svaki građanin sumnja da je reč samo o zastupanju progresivnih ideja, već više o podeli nekakve nesumnjivo ogromne sume novca, imajući u vidu da vlast svako malo kao argument napominje da bi država mogla da plati masnu odštetu kompaniji „Rio Tinto“.
Dok vodeći trio mora da „deliveruje“ ranije obećano (a to dokazuju i mejlovi koji govore da je dogovor sa Vučićem o litijumu postignut 2012. godine), armiji naprednjaka „ponuđeno“ je da im iz Nemanjine 11 ne ukinu ono što dobijaju iz budžeta.
Odbijanje zabrane litijuma aktivisti iz ekoloških organizacija videli su kao „objavu rata“. Uništavanjem Skupštine, društvo je dovedeno u situaciju da samo različite vrste protesta mogu da pokušaju da izvrše pritisak na vlast da uvaži njihove interese.
Ćuta poručuje da će sprečavati telima bagere da započnu rad na rudniku i poručuje policiji da proba da raseli ljude iz mesta u dolini Jadra.
Aktivisti nisu ni očekivali da će predlog zakona proći, a čini se da nije ni opozicija. Cilj sednice bio je da ljudi čuju zašto ne treba kopati litijum i koje posledice bi to ostavilo po životnu sredinu i zdravlje građana.
Pročitajte još:
Međutim, dolazmo do prelomnog trenutka kada svako ko je zabrinut što Vučićev režim po svaku cenu „isteruje“ svoje, postavlja pitanje: Šta sad?
Kako će nastaviti borbu za zemlju i vazduh? Ko će tu borbu da predvodi?
Da li će se posle sednice parlamenta uopšte borba nastaviti ili je predsednica Skupštine 2024. godine simbolično stavila tačku iza odluke da će se kopati litijum, iako je 2022. u strahu od izbornog rezultata stavila zarez. Kako će izgledati dalja borba aktivista i opozicije i ko može da ponese teško breme poslednje linije odbrane građana? Da li su to aktuelne opozicione političke stranke ili neko poput „Proglasa“?
Većina građana je ubeđena da će ih „pustiti“ na miru da opstaju u svojim mikrosvetovima, ali je to malo verovatno očekivati od vlasti koja je zatrla sve da se ne bi videla njena nesposobnost koju pravda zaverama koje se navodno kuju protiv nje.
Jedino ohrabrujuće je to što uprkos svemu postoji znatan otpor građana ideji o kopanju litijuma i režim će zazirati od naroda koji i dalje ćuti, jer to ne može da „izmeri“ na piplmetrima, naručenim istraživanjima i fokus grupama.
Ko će i kako da jaše na talasu nezadovoljstva protiv bahate vlasti koja više ne sluša glas građana, pitanja su na koja ćemo odgovor dobiti ubrzo. Promene na opozicionom delu scene bilo kadrovske prirode ili u pristupu opozicionoj borbi značile bi početak uvođenja principa odgovornosti u politici.
Bez tog pogleda u ogledalo, teško da će do suštinskih promena uopšte doći.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
