Srpska peticija pred britanskom vladom: Piše Milenko Vasović

Znam da nas Englezi gledaju kao male Ruse, ali opet se nadam. Mogao bi, recimo, ceo grad Koventri da stane iza tog predloga. Zato što je pobratim sa Beogradom, koji im je nekada, kad su bili porušeni, dao građu za pozorište. Nije mala stvar. A mogli bi i Karađorđevići da potegnu rođačke veze sa britanskom krunom.Nismo bez šansi. Uostalom, nikad niko iz Srbije nije rovario po Britaniji, nismo ih bombardovali, nismo im organizovali nekakav 27. mart, ne mešamo se u sastav vlade. Mi smo po njih bezopasni.Ali, ako Englezi imaju i „s“ od sličnosti sa srpskim vlastima, onda od peticije koju je pokrenula arhitektica Mihaela Mitrović nema ništa. Srpske vlasti preziru volju svojih građana pa što se onda i Englezi ne bi „pravili Englezi“.Tamo u tom Londonu važe pravila – na 10.000 potpisa mora da odgovori Vlada, ako inicijativu podrži 100.000 ljudi i parlament ima obavezu da slučaj stavi na dnevni red.Mediji u Srbiji već su se dohvatili ove teme. Čak i režimski, valjda im je milo što neko još misli na Srbe, zaboravljene od sreće i od Boga. Biće da režimlije u toj peticiji vide priznanje „mudrom“ rukovodstvu pa zdušno zbrajaju svaki potpis, kao gospođica Brnabić naslovne strane „Danasa“.Međutim, ti isti mediji nikako da se sete 38.000 potpisa građana Srbije koji su nestali u Narodnoj skupštini. Kakve li ironije, narodni dom izgubio inicijativu naroda. Da je 38.000 „srpskih“ potpisa zagubljeno u Zagrebu, Briselu, Podgorici... bila bi kuknjava samo tako. Drečale bi dežurne patriote: „To je zato što oni mrze Srbe“.Po istoj logici moglo bi se reći da niko ne mrzi srpski narod više od srpskih vlasti. Briga je njih šta narodu smeta, šta bi hteo da spreči, da popravi i promeni. Narod je tu samo kad mu treba uzeti glasove i novac. I tako ukrug, otmeš izbore pa posle otimaš pare. Sve legalno.Tih 38.000 potpisnika traži od Skupštine da se zakonom zabrani iskopavanje bora i litijuma. Potpisi su predati u maju prošle godine. Njihovom prikupljanju prethodilo je ometanje od strane režima, a kad to nije uspelo – nestali su. Kao kad nestane čovek - na primer izvesni Cvijan. I nikom ništa.Niti se šef pisarnice uzbuđuje zbog toga, ni generalni sekretar, ni predsednik Zakonodavnog odbora, o predsedniku parlamenta da i ne govorimo. Vlada ni da gukne. Spava policija, hrče tužilaštvo, drema Udba, samo se na Andrićevom vencu kikoće glavni lobista „Rio Tinta“. I ona zamlata koja po Americi poziva investitore u Rađevinu.Kladionice tipuju da će nam London pre uslišiti molbe od ovih kradljivaca u Beogradu. Logično, Britancima manje i smetamo.