"Predsedniče, koga ćete to da počistite?"

Onda je ogoljen, iskren i brutalan, kao pre neki dan na nekom stranačkom mitingu kada je, u motivacionom zanosu i ustreptao pod povišenim tonusom, izgovorio sledeće reči:„Idemo na izbore. Idemo na izbore sedamnaestog da ih pobedimo. Da ih počistimo. Da ih počistimo jače i ubedljivije nego ikada. I ako ne veruju videće za dvadeset i neki dan...“Uz svo razumevanje predizborne groznice koja zna da ponese, pa se iz usta otme i poneka reč „viška“, poziv na „čišćenje“ zazvučao je zlokobno i neprimereno, čak i kao metafora. Ne toliko sama po sebi, koliko zbog činjenice ko je autor, a izgovorio je predsednik države čiju funkciju, između ostalog, definiše i član 111 našeg Ustava po kojem „Predsednik Republike izražava državno jedinstvo Republike Srbije.“ To, valjda, podrazumeva jednak tretman svih građana, pa i političkih činilaca, ali ono što se podrazumeva, u Vučićevom slučaju ne biva!On bi da „čisti“.  A koga?Političke protivnike? Opoziciju? Građane koji glasaju za njih? Sve one koji ne misle kao on i njegova partija? Novinare koji izveštavaju kako jeste , a ne „kako treba“ i koji postavljaju pitanja van diktata? Akademike koji su se drznuli da iz komfora ugledne institucije izađu na vetrometinu i agituju za normalnost? Glumce koji su pozorišne daske zamenili tribinama, odbijajući da budu nemi akteri u režimskoj predstavi? Studente koji odbijaju da samo gledaju „svoja posla“, već bi da lično porade na svojoj budućnosti? Poljoprivrednike kojima je dosta laži, neispunjenih obećanja i pretnji, pa sa predstavnicima vlasti pregovaraju sa pripravnim traktorima pored magistrala i auto-puteva? Poštare koji se bore za dostojanstvenu platu? Roditelje koji su zabrinuti za bezbednost i budućnost svoje dece?  Penzionere koji odbijaju manipulativnu milostinju, već traže ono što im po zakonu i ekonomskoj logici pripada? Sudije koje bi da se drže zakona, a ne partijskih direktiva? Širok je i dugačak spisak svih onih koje bi u Vučićevoj viziji „konačnog izbornog rešenja“ valjalo „počistiti“.Kako je krenuo i kako radi na pragu je da uskoro onako ibijevski uzvikne „...Šta je to sa mojim narodom? Zameniću ga za neki nov, šta će mi polovan narod, zamenim to, pa koliko dobijem, nije važno...“Ne, predsedniče! Tvoj narod su i oni ljudi koji odbijaju da uđu u stranačke autobuse, tvoj narod su i navijači koji ti kliču skaredne reči sa tribina ( a ti se zapitaj zašto), tvoj narod su i oni koji odbijaju da skupljaju kapilarne glasove, tvoj narod su građani koji su mesecima šetali ulicama naših gradova, svraćajući i do tvojih vladalačkih dvora da te probude i opomenu. Ili, pak, nisu? Ako je tako, onda ni ti nisi njihov predsednik.Setite se kako ste vi i vaši partijski legionari reagovali na reči da će vas „juriti motkama po ulicama“. Bezmalo svaku neprimerenu reč ili pretnju sa ove „druge strane“ vaša propagandna mašinerija je predstavljala kao antidržavnu zaveru ili atentat.A kada su takve stvari i teške reči u pitanju - bez obzira što su, u svakom slučaju, neprimerene i opasne - postoji značajna razlika u pogledu toga ko ih, kako i sa koje pozicije izgovara.Nije isto da li „čišćenje“ ili „jurenje motkama“ zagovara vlast ili opozicija, jer su polazne pozicije i „kapaciteti“ jednih i drugih dijametralno različiti. U vlasti su i dizgine i korbač, dakle moć, kako finansijska tako i fizička sa svim instrumentima i mehanizmima prinude, dok ovi drugi mogu samo da viču. Mislite o tome, a ako vam je baš do „čišćenja“, evo pao je sneg, pa se tu dokažite.