"Ne spasavajte više Srbiju, ništa od nje ostati neće"

Onaj kojem je pošlo za rukom da uništi i državu i sebe – tim redom – počiva pod lipom u jednom požarevačkom dvorištu, a hirotonisan je upravo na pomenutoj Osmoj sednici gde je Čkrebić izgovorio onu rečenicu o Srbiji i liderima. Međutim, nisu lideri jedini i najtoksičniji bag ove zemlje. Oni su, zapravo, podskup i izvedena anomalija jedne mnogo šire i razuđenije skupine koja se zove spasioci Srbije. Nema ko se nije nudio i nalazio pozvanim da spasava Srbiju i kako je taj proces dobijao na zamahu, a spasioci se množili, Srbija je ostajala sa sve manje šansi da bude „spasena“, sve dok nije došla u stadijum koji se može definisati parafrazom čuvene Pašićeve rečenice da nam spasa nema, a propasti, izgleda, hoćemo.Spasavali su je – da se ne vraćamo dublje u istoriju - četnici i partizani, svako na svoj način, a rezultat te misije spasavanja bio je krvavi građanski rat u kojem smo se onako bratski poubijali da krvarimo i dan danas i još nismo utvrdili koji su od ovih transfuziologa srpske krvi napravili veći belaj. Kad je početkom devedesetih isteklo istorijsko vreme komunista, na scenu je istrčao ceo buljuk novih spasilaca od kojih je svako imao originalnu ideju kako da „spasi“ Srbiju.Prvo su se, u raznoraznim odorama i pod različitim parolama, presvučeni što u nacionaliste, što u monarhiste, što u socijaliste, što u nove komuniste, okolo rastrčali upravo bivši komunisti s novom platformom spasavanja Srbije, uvodeći je u još jedan krvavi rat od koga evo trideset godina ne možemo da se oporavimo. Pored njih su, uz činodejstvovanje svemoćne Udbe, vaskrsli „bočni“ spasioci Srbije među kojima su se naročito isticali radikali, verovatno najštetočinskiji politički parazit na tkivu države, koji su spasavajući takozvane zapadne granice Srbije na čuvenoj liniji Karlovac-Karlobag – Ogulin - Virovitica gotovo izbrisali srpsko ime na tom potezu. Na kraju su, zajedno sa socijalistima, spasavajući Kosovo, ostavili to „srce Srbije“ van njenog tela prekinutih vena i arterija.Mladost Srbije su spasavali terajući je, prvo u besmislene ratove, potom u emigraciju, srednji sloj u bedu pauperizovanog radništva, penzionere u očaj krajnjeg siromaštva, a sebe na Dedinje. Tih godina su Srbiju i srpstvo spasavali Miloševići, Markovići, Šešelji, Dačići, Vučići, Draškovići, Arkani, Bokani, Karadžići, Mladići, majke Dafine i gazda Jezde, a iz prikrajka je, spremna da preuzme štafetu, čekala čitava plejada jurodivih i još luđih i pokvarenijih spasilaca. Kad su ovi zaravnili i zatravili Srbiju, na red su došli korifeji takozvane demokratske provenijencije da i oni daju doprinos spasavanju Srbije. Iako su, bar se tako činilo, imali i šansu i okolnosti, da zaista nešto urade, nisu se proslavili i Srbiju su isporučili na tacni onim spasiocima iz devedesetih da se vrate u punom kapacitetu i završe započeti zločinački posao, sve pričajući o napretku i neviđenom uspehu. U toj novoj pervertuiranoj realnosti sva ta živopisna legija spasilaca ovaplotila se, ovaj put, u jednom Spasitelju koji je prvo pomislio, a onda ubedio i sebe i dobar deo naroda, da sam može i ume sve.I evo nas, u osvit još jednih izbora, pred kakvom takvom šansom da ovo što je od Srbije ostalo bar malo izbavimo iz ruku tog Spasitelja i vratimo na put i u red normalnih država i društava koji će funkcionisati na proverenim civilizacijskim principima, a ne na misijama spasavanja u izvedbi sumnjivih spasilaca. Ispravite, pomozite, korigujte, uredite, ustabilite, samo nemojte više da je spasavate. Još jedno spasavanje Srbija neće preživeti.