Rano popodne prošle subote proveo sam, naravno, na protestu. Na Terazijama nas nije bilo mnogo, ali dovoljno da blokiramo oba kolovoza. Mada sam sve vreme nosio masku, nije me napuštalo osećanje nelagode što sam se u nesmirenom petom epidemijskom talasu našao okružen grupom ljudi. Za samooptuživanje nije bilo objektivnih razloga, jer je nas stotinak bilo raspoređeno na nekoliko stotina kvadratnih metara, i to na otvorenom prostoru. Uz to, naizmenično sam čavrljao sa nekoliko ljudi koje ionako srećem. Čovek, međutim, ima potrebu da ne samo postupa ispravno, već i da se svojim ponašanjem što više distancira od „onih drugih“, odgovornih za narušeno stanje normalnosti u društvu.
Sličan osećaj imao sam i ovog proleća, kada je pred Narodnom skupštinom organizovan Ekološki ustanak. Najavljujući prethodnog dana taj skup u Medija centru, insistirao sam da „mi nismo kao oni igrači kola oko Stefana Nemanje, da ćemo svi imati maske, da ćemo se grupisati po 4-5 u krugu od 1,5-2 metra, a da će do naredne grupe biti razmak od 1,5-2 m, dakle 3-4 metra između centara grupisanja“. Strahovao sam da plan neće u praksi moći da se ostvari, ali je na nama bilo da mu težimo. Poenta je bila da miting ne možemo da odlažemo, „jer će vlast iskoristiti situaciju da raskrčmi sve preostale resurse – gorštaci će ostati bez voda, Prečani bez najplodnijih evropskih oranica, a Podrinjci – bez kuća i imanja“.
Usledila je ekspresna reakcija. Dvojica narodnih poslanika su me nazvala antivakcinašem (ironija je što me protivnici vakcinacije doživljavaju kao svog arhineprijatelja), a jedan je ustvrdio da me treba hapsiti zbog sumnje u kinesku vakcinu (i ja i moja porodica dobili smo po dve doze upravo te vakcine). Posebno mi je zamereno što na osiromašeni uranijum gledam kao ceo naučni svet. Uvrnuta „logika“ je da, ako me nabede da sam zlotvor, „Rio Tinto“ postaje dobročiniteljska firma.
Brnabićka je još dosolila kako sam „licemeran“. Dakle, trebalo bi da sačekamo kraj pandemije, da ona i njena banda u međuvremenu sve pokradu i pobegnu u neki karipski raj, a da se već ogroman državni dug razvuče na potomke naših potomaka.
Ove jeseni situacija se izmenila utoliko što su se „neprijatelji“ toliko namnožili da vlasti više ne vredi da ih pojedinačno proganja. Zato je težište na vestima o „onemogućavanju“ rada vozilima Hitne pomoći, patetičnim pričama o roditeljima koji, navodno, zbog blokada kilometrima u rukama nose decu, gladnoj baki kojoj je uskraćen ručak i sl. Cilj je da se u jednostrano informisanim sredinama stvori gnev prema „bundžijama“, te da im se, po cenu građanskog rata, suprotstave „zdrave snage“.
Tako, figurativno rečeno, padaju maske. A, one prave, zaštitne, članovima vladajuće partije nisu ni namenjene. Ne nosi ih Vođa, pa ni sledbenici, bilo da mu kliču u zagušljivom autobusu, bilo u dupke punoj sportskoj hali. Oni svoju „radnu odeću“ – kapuljače i maske – navlače samo kad mučki prebijaju nedužne sugrađane.
Bonus video: Razbijamo zablude o vakcinaciji – Dr Radovanović: Zašto treba da se vakcinišete iako opet možete da se zarazite
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare