1
Šta nam govore oduševljenje opozicije i predsednikova histerija povodom pisma šestorice kongresmena koji su zatražili sankcije SAD onima koji destabilizuju Zapadni Balkan, a u kome je Aleksandar Vučić označen kao glavni krivac za produbljivanje korupcije i pritisak na medije? Pre odgovora na ovo pitanje, imam potrebu da kažem da se slažem sa svim ocenama koje su kongresmeni naveli, rizikujući da me medijske podguzne muve označe kao albanskog lobistu. Uostalom, u tom pismu i nema ništa o čemu ono malo slobodnih medija u Srbiji već godinama neprestano piše.
To, naravno, nije video i nije o tome izveštavao odlazeći američki ambasador u Beogradu Entoni F. Godfri, on je mogao samo da ih obavesti o lepotama naše zemlje, dobroj hrani i piću i da s vremena na vreme proturi neku obmanu. Za drugo nešto i nije imao mandat, ako me razumete, pa zato i ne treba gajiti bilo kakva očekivanja od novog ambasadora Kristofera Hila, jer se odnos američke administracije prema vlastima u Srbiji nije promenio. Dolazak Hila i izaslanika Gabrijela Eskobara je samo znak da će se američka administracija više i neposrednije angažovati na rešavanju kosovskog pitanja.
Oduševljenje opozicije pismom kongresmena srazmerno je njenoj nemoći da se odupre autoritarnoj vlasti Aleksandra Vučića. Kod demokratske javnosti ono budi nadu da će jednog dana u doglednoj budućnosti zapadne vlade uvideti ko im je i kakav je glavni partner na Balkanu. Iluzija je i da bi takva pisma mogla da oslabe rejting predsednika pred predstojeće izbore, naprotiv. Predizbornu borbu opozicija bi morala da vodi od Subotice do Vranja, a ne u Vašingtonu i Briselu, jer su do izbora ostala samo 144 dana.
Da se vratimo na značaj pisma kongresmena, koliko ono može da utiče na administraciju SAD. I da ga je potpisalo više (od šest) kongresmena, ono ne bi bitnije uticalo na spoljnu politiku koju vodi izvršna vlast, ali ako bi takva upozorenja o nedemokratskom režimu u Beogradu bila učestalija, to bi u budućnosti moglo da utiče na javno mnjenje pa samim tim i na američku administraciju. Nediplomatski, narodski rečeno – „ne lipši magarče do zelene trave“.
I odgovor na drugo pitanje – zašto je jedno pismo izazvalo histeričnu reakciju srpskog predsednika. Ovu rezoluciju je potpisalo, kaže predsednik, „četiri ili pet, ili koliko, kongresmena iz Demokratske stranke… videćete u narednih mesec i po dana koliko će kongresmena da potpiše srpsku rezoluciju“. Ne mogu a da ne podelim sa vama scenu koju sam zamislio i kojoj se još smejem: Marko Đurić satima namešta leptir-mašnu i u besu razbija ogledalo, jer kasni u Kongres SAD, gde ga čeka 50 republikanaca da potpiše pismo podrške Aleksandru Vučiću.
I sve kad bi uspeo u narednom periodu, preko lobista koji u SAD rade za njega, da nađe sedmoricu kongresmena koji bi sačinili neku rezoluciju, i to ništa ne bi promenilo u tamošnjoj spoljnoj politici. Zašto je vlast onda histerično reagovala? Stručni ljudi, u koje ne ubrajam sebe, pišu da je histerični napad uglavnom uzrokovan nekom neispunjenom željom. Razmišljam samo – da li je uzrok u prevelikoj želji našeg predsednika da se svima dopadne i činjenici da najbolje zna koliko je u ovom slučaju kriv.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare