2
Sutramen kažu za onoga ko stalno za sutra odlaže neumitne i neizbežne poslove ili obaveze. Tako i ovaj naš vrhovni sutramen odlaže izvesno, čeka da se dogodi čudo, da ga zalomi neki moderni kopernikanski obrt, nešto krupno i šokantno, nešto nalik velikom prasku, nešto što bi mu omogućilo da se ipak oko sankcija Rusiji ne izjasni, a da za to ne bude kažnjen.
Ja mogu da ga zamislim kako se uveče povlači u neki ćošak, sakriven od pogleda ukućana, i iz fioke vadi orden koji mu je dodelio Putin i krišom mu se divi, okreće ga, zagleda i proklinje ovaj svet koji više ne prihvata nikakvu razložnost i objašnjenja. Svet toljaga diplomatije kao najava i uvertira, kao predvorje praistorijske pećine kojoj se zemaljska kugla opasno približava, odnosno vraća kući, kako bi primetili neki mistici.
No, Vučić će na kraju uraditi kako mu se kaže iz Brisela i Vašingtona. Čeka da mu se naredi, čeka da odglumi nelagodu i prinošenje velike žrtve i ozbiljno računa na disciplinu kurčenja kao omiljeni nacionalni sport. Zato ponosno i stalno podseća da jedino Srbija u Evropi nije uvela sankcije Rusiji.
Diči se time i ponosi, nikog iz publike, iz mase da mu podvikne aman prekini čoveče, ne podsećaj ih da smo jedini… Vesti sa istočnog fronta su nepromenjeno loše, primirja ni na vidiku, zapadni partneri su sve nervozniji i bilo bi loše da dozvolimo da bes prema Rusiji na bilo koji način iskale na nama. To je kukavički i bedno, ali tako stvari stoje. Tako se danas vodi politika, deset cipelari jednog. Tako smo i sami, kukavički i bedno uveli sankcije Belorusiji, umesto Rusiji.
Ne samo što nema nikog iz publike da dobaci predsedniku da ne podseća ceo svet na našu „posebnost“, nego se čini da su i opozicione stranke u snu letnje noći, ni njima se ovaj trenutak Srbije ni na koji način ne čini važnim, a kamoli sudbinskim.
Prave se nove kaolicije, poslanički klubovi, licitira se budućim savezima, deluje da je na političkom spektru sve pokriveno, a ono opet nema nijedne stranke ili koalicije koja bi se
zvala Pokret za Evropu, Evropa odmah, Evropa danas, Evropa sutra… Nešto tako, nešto slično, ma nije važno kako će se zvati, ali da se pod jednim kišobranom nađu svi koji perspektivu Srbije vide isključivo u Evropi, takvoj kakva je, nesavršena i često nepravedna, ali naša i jedna jedina.
Neophodna nam je takva koalicija, jedno programsko sabiranje proevropskih snaga. Ne samo zbog imperativa vremena i teških i sudbonosnih odluka, nego i zato što nema više smisla da nam Vuk Jeremić i Boško Obradović navlače ludačku košulju, pričajući o Evropskoj uniji a sve držeći šipak iza leđa. Pravim i ozbiljnim desničarima pripadanje evropskom klubu naroda nikada nije bio problem, naprotiv. Ko ne veruje nek čita, sve piše u knjigama.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
