20
Retoričko pitanje: da je, kojim slučajem, Milo Đukanović pozvao Aleksandra Vučića u posetu Crnoj Gori da li bi mu Ana Brnabić dozvolila da ide? Verovatno bi ga posle usrdne molbe – a ume on da moli, kumi i preklinje – i pustila, ali on njoj ne da zeleno svetlo da otputuje tamo na poziv aktuelnog crnogorskog premijera. Naime, predsednica vlade već gotovo mesec dana ignoriše poziv crnogorskog kolege da poseti tu državu, ostavljajući ispruženu ruku Zdravka Krivokapića da visi u vazduhu.
Pošto su i vrapci odavno obavešteni da Ana Brnabić u punom kapacitetu eventualno odlučuje samo o sopstvenoj frizuri i izboru sakoa, jasno je da iza njene ignorancije i arogancije stoji onaj koga ona uporno zove šefom, iako bi po Ustavu i zakonu ona i tim na čijem je čelu trebala biti oni koji vode politiku ove zemlje. Ako se sećate – nije to tako davno bilo – predsednik ove države bio je Tomislav Nikolić, na čijoj izbornoj pobedi je Vučić i zajahao ovu državu i njene građane. Možemo o bajčetinskom ktitoru, četničkom vojvodi i stručnjaku za rakijski kazan misliti šta god hoćemo, ali on je u poslednjih trideset godina bio jedini predsednik ove države koji se držao svojih ustavnih ovlašćenja, uvodeći i presedan koji bi trebalo i ozakoniti: podneo je ostavku na mesto lidera stranke i tako, barem formalno, bio predsednik svih građana.
Delio je ordenje, organizovao i išao na prijeme i nije se mešao u poslove tadašnjih predsednika Vlade, prvo Dačića i potom Vučića, govoreći im gde mogu da idu, koga treba da primaju i koliko će respiratora da uvezu. Tako je i juče, poslovično klizajući izvan svojih ingerencija i pozicije, Vučić rekao kako „Brnabić ne može u Crnu Goru jer tamo nema ko da je dočeka na aerodromu.“ U osnovi njegovog kaprica stoji neprijatna epizoda o proterivanju ambasadora Srbije iz Crne Gore Vladimira Božovića, ali ta činjenica, zapravo, služi samo kao zgodan izgovor, dok je stvar sa Vučićevim „tvrdim srcem“ mnogo dublja i kompleksnija.
Pre svega, Aleksandar Vučić je kao neko ko lukavo promoviše nekakvu blesavu ideju o sebi kao predsedniku svih Srba (i da je tako nešto moguće, on je poslednji koji bi to mogao biti), nezadovoljan izborom i sastavom najnovije vlade u kojoj se nisu našli njegovi kandidati za crnogorske Dodike, pre svega Andrija Mandić i Milan Knežević, koje bi da privija na svoje svesrpske državničke grudi i preko kojih bi da vodi svoju politiku u Crnoj Gori.
Kabinet premijera Krivokapića, napravljen sa idejom da ekonomski oporavi zemlju, očisti je od korupcije, institucionalno uredi i racionalizuje ludilo fantazmagorične i štetočinske politike ( bila ona ultracrnogorska ili pansrpska) nije po Vučićevoj meri. Kao što po njegovoj meri nije ništa što miriše na red, proceduru i zakonske okvire, naročito ono što ne može lično da kontroliše, a Krivokapićeva vlada je sve to zajedno. Podatak da u njoj sede gotovo sve sami Srbi, Vučiću nije dovoljan, jer u njegovom poimanju stvari samo poslušni Srbi su dobri Srbi.
PROČITAJTE JOŠ:
Na ove ostale se gleda podozrivo, oni su problematični i sumnjivi, bez osećaja za njegovu viziju svesrpske ideje, na kraju, zatreba li takva kvalifikacija njegovoj propagandi, strani plaćenici i par ekselans izdajnici. Ispada da je Vučić lakše nalazio zajednički jezik sa „separatistom“ i „promoterom dukljanske političke filozofije“ Milom Đukanovićem nego sa racionalnim i politički neiskvarenim Zdravkom Krivokapićem. Pitanje od milion (ili od nekoliko stotina miliona) dolara zašto je to tako?
Vučićeva reakcija na čist, prijateljski i bratski poziv Zdravka Krivokapića koji bi da odnose dve bratske države povezane svim mogućim vezama (od istorijskih, preko nacionalnih pa do familijarnih) vrati na kolosek iskrenog uvažavanja, saradnje i zajedničke budućnosti, jeste infantilni gest nezrelog političara koji sopstvenu surevnjivost i pizmu stavlja ispred nacionalnih i državnih interesa i Srbije i Crne Gore.
Od njegovog durenja ni njemu samom nema koristi, ali zato ima štete za države koje su vekovima upućene jedna na drugu i, pre svega, za konkretne ljude sa dve strane granice koji čeznu da Srbija i Crna Gora ponovo budu ono što su odvajkada bile; po svemu dve najbliže evropske države. A on njihove odnose drži „na leru“ i dodatno ih kvari, uprkos najbolje volje crnogorske strane da se oni relaksiraju na obostranu polzu i zadovoljstvo.
A kad smo već kod „diplomatskog konflikta“ koji je Vučiću poslužio kao izgovor da Ani Brnabić „ne potpiše“ službeni put u Crnu Goru, pre nego što se naljutio zbog proterivanja srpskog ambasadora iz Crne Gore, trebalo je prvo da pogleda koga je to uopšte tamo bio poslao da predstavlja Srbiju! Zar čovek „živopisne“ biografije kakvu ima Njegova Ekselencija Vladimir Božović, takođe nije neka vrsta provokacije? Crna Gora više nije talac svog osionog vladara koji se tamo, uveliko pritisnutog repa, još koprca i trudi da pokvari što još pokvariti može. Srbija jeste i zato ovde u vlasti nema ko da razume iskrenu poruku profesora Krivokapića da je u Crnu Goru „dobrodošla i Ana i svako iz Srbije, jer mi nećemo odustati od pokušaja da normalizujemo odnose dve države“ i da bi odustati od toga značilo i odustanje od „rođaka, braće, prijatelja, istorije i tradicije“. A možda Vučić zaista misli da su nam, primera radi, Mađarska, Kina ili Nemačka bliže od Crne Gore. On može tako da misli, ali devedeset devet odsto građana Srbije i Crne Gore misli suprotno i bilo bi poželjno da, u skladu sa pozicijom na kojoj se nalazi, i on uvaži tu činjenicu.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare