Predsednik Srbije je najavio da je ponovo pokrenuto pitanje obaveznog vojnog roka i da će se o tome voditi široka rasprava u javnosti, pa evo jedan skromni doprinos raspravi koja, tvrd vam stojim, neće biti nikakva rasprava već još jedan zgodan povod podele na tvrdo za i još tvrđe protiv.
Uzgred (ili, pak, na prvom mestu i pre svega) ovo pitanje je pokrenuto da bi se dobila još jedna idealna propagandna platforma sa koje će režim lukavo zaigrati na onaj trag vojničkog bića u Srbima, mobilišući ih, pre svega, kao glasače, onda kao vojnike.
A biće onako kako Vrhovni Komandant odluči, pod uslovom da mu, u međuvremenu, na nekim izborima ovaj narod konačno ne da ostav i vrati ga da opet bude požarni svom glavnokomandujućem Vojislavu Šešelju.
Dakle, ovako.
Kao neko ko je služio vojni rok u onoj propaloj JNA – koja se izdavala za jednu od nekoliko najvećih evropskih vojnih sila a bila najobičniji trulež i, pokazalo se, nije imala snage, pameti i znanja ni sebe da kontroliše niti da sačuva Jugoslaviju od krvavog građanskog rata – imam veliku rezervu prema svemu što je postavljeno na njenim temeljima.
A Vojska Srbije, iako, navodno profesionalizovana, nažalost, jeste kalem na suvoj grani te „slavne“ Armije, po više osnova.
Nemojte samo o tome kako je JNA bila fenomenalna i silna , nego je, o, tugo moja, zloupotrebljena od politike, inače je, je li, mogla na Ameriku.
Odgovoriću protivpitanjem: kakva je to moćna vojska i ko joj je to bio na čelu kada je dozvolila da bude zloupotrebljena od takvih koacervata kao što su bili Milošević, njegove jajare i ostali isprdci komunističkog sistema? Ko su bili, izuzmimo niže ešalone, njeni generali i pukovnici?
Bili su, čast izuzecima, najobičnije sluge politike kojima su čvarci na ramenima, službena kola, petosobni stanovi, prvilegovani magacini i gratis mesto u vojnim odmaralištima bili preči od pozvanja i služenja otadžbini.
Oni su oficirsku čast trampili za privilegije. Politika ih je tetošila, politika ih je (zlo)upotrebljavala, rezultat znamo.
E, po tom osnovu najviše se i današnja vojska naslanja na svoju prethodnicu.
Jer, koji to načelnik generalštaba koje vojske može sebi dozvoliti da komanduje postavljanjem vreća sa peskom na obale reke u poplavama?
Koji to generali mogu da salutiraju, prvo nekome ko ni vojni rok nije služio a onda je pravio sprdnju dvonedeljnom obukom , a sada nekome kome je narod nadenuo sluzavi nadimak? (U međuvremenu je ovaj prvi svog naslednika unapredio u rezervnog poručnika).
Koji to generalštab sramotno ćuti i pravi se nevešt, dok mu neodgovorna politika ubija pilota helikoptera a posle ga, kroz medijsko propagandno smeće, još proglašava i alkoholičarem?
Kojoj to još vojsci treba 14 godina da dodeli zlatni letački znak svom pilotu Milenku Pavloviću, koji je – ispunjavajući zadatak i dug pozivu- žrtvovao život u besmislenoj vazdušnoj borbi 1999, a revnosna je kad onaj počasni treba da prikači ministrima odbrane?
Kao što su se i vojska i država „odužile“ generalu Vladi Trifunoviću, komandantu Varaždinskog korpusa, provlačeći ga kroz toplog zeca, osuđujući ga za veleizdaju i držeći ga do smrti, poniženog i obespravljenog u šest kvadrata samačkog hotela. Zbog čega?
Zbog toga što je – ostavljen na milost i nemilost neprijatelju od iste te Armije i države- učinio jedino što je, u tom trenutku, mogao: spasio živote 280 ljudi i svoje zatočene familije.
I čovek umire, označen od strane Hrvatske za zločin koji nije počinio i stigmatizovan ( u međuvremenu, aboliran) od Srbije za izdaju, koju, takođe, nije počinio?
Je li, zaista, Vlada Trifunović trebalo da žrtvuje sebe i svoje vojnika ( neki jesu) i da je to uradio šta bismo sad imali? Imali bi spomenik „heroju“ na koji bi, s vremena na vreme, neka delegacija odnela venac i imali bi humke na grobljima širom Srbije na kojima bi plakale neutešne majke.
Varaždin bi i dalje ostao u Hrvatskoj gde je i bio, a Milošević bi rekoa j..i ga, kao što je, otprilike, rekao i kad je padala Krajina.
Kao što je, zajedno sa ovim sadašnjim „Vrhovnim komandantom“ – koji je za vreme rata na Kosovu kao ministar informisanja postrojavao glavne urednike beogradskih medija, pazeći da im u novinama slučajno ne izađe nešto antidržavno i antipartijsko – proglasio pobedom rat u kome smo izgubili Kosovo i Metohiju i u kome – sram nas bilo – još nismo utvrdili tačan broj poginulih.
A dve decenije nam je trebalo da se setimo Košara, poslednje velike bitke srpskog vojnika!
Jel tu i takvu vojsku treba da služe moja dva sina?
Naravno, da ne bih imao ništa protiv – bila bi mi i čast i ponos – da mi deca idu u vojsku države čiji političari i armijsko rukovodstvo svoju vojsku poštuju i uvažava suštinski, a ne tako što joj nabavlja polovne „migove“.
Ali onu kojoj osiona politika za ministre odbrane postavlja ljude poput Vulina i Stefanovića – a da vojni vrh, barem, ne zapita predsednika što im to radi – sumnjam!
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare