Piše Ranko Pivljanin: Orlićev muk, reč naprednjaka iz Loznice i biciklo deda Rada

Čovek se kao društveno biće sa istinskom, važnom i poželjnom ulogom u zajednici kojoj pripada potvrđuje tek kad iskorači iz prostog animalnog habitusa, narodski definisanog formulom "u se, na se i podase", kad "zagrize" za cilj koji je se ne tiče samo njega i kad iskorači van svog ličnog interesa.

Takođe i kad profesionalnu poziciju, bila ona u okviru radne ili socijalne zajednice u kojoj obitava i radi, ili odgovornu državnu funkciju, shvati kao deo sopstvene odgovornosti, angažmana i integriteta. I reaguje i postupa kad situacija, moralni kodeks, ljudska dužnost i širi interes to nalažu, mimo volje i naredbe hijerarhijskog autoriteta – bio to partijski šef, direktor, predsednik, general, urednik...

Kako ova "teorija" funkcioniše u praksi i u negativnom i u pozitivnom pravcu mogli smo da vidimo tokom ove nedelje na tri vrlo upečatljiva primera.

Primer prvi. Proslava dana BIA na kojoj je, očekivano glavni gost i glavna zvezda bio predsednik Srbije koji je dobio odlikovanje, uobičajeno se vajkao nad „strašnim spoljnim pritiskom“ koji je toliki da za njega, kako reče, postaje gotovo nemoguće da ga izdrži, a onda se dohvatio i velikog povećanja budžeta za agenciju. Novinar N1 je hteo da odgovor na to pitanje dobije od direktora BIA Vladimira Orlića, ali se Vučić "ponudio" da on odgovori, poručujući preko ramena Orliću: "Odgovoriću ja, onda ti ako hoćeš, Vlado, da dodaš".

Vlada nije pokazao ni nameru da išta "dodaje", već je ukiseljenog lica posmatrao kako novinar pokušava, insistirajući da i on nešto kaže, da odbrani njegov integritet. Izgleda, nije imao šta da brani. Samo je dodatno razotkrio poražavajuću matricu autoritarnog sistema u kojem neprikosnoveni vođa od sopstvenih kadrova pravi krpe kojima, čim mu se ukaže prilika, glanca sopstveni autoritet i rejting.

Sad je pričao umesto Orlića, naravno mimo svojih nadležnosti; onomad je onog Babića slao u Sopot na letovanje; od nesrećnog direktora puteva Drobnjaka pravi pijanicu za sprdnju; onom ministru poljoprivrede Martinoviću je poručio "da se bolje pripremi kad ide s njim", da bi im svima džumle na predizbornom mitingu u Šumicama poručio da su bez njega niko i ništa.

I niko da podigne glavu, da kaže reč, da podnese ostavku, ili da ga, na kraju, otera u tri lepe...Jok. Stoji mirno i trpi taj bataljan poslušnih beskičmenjaka oborenih glavudža, računajući da se privilegijama i novcem može kompenzovati izgubljeno dostojanstvo.

Vučić samo prenebregava jednu stvar: sa njima takvima i on je, takođe, niko i ništa, ma šta u svom lujevskom uzletu mislio o sebi.

A može i drugačije. Na blokadi i protestu u Brezjaku mladi profesor istorije, član SNS-a, nije imao problem da se tamo pojavi i da kaže svoje mišljenje protiv kopanja litijuma: "Ja znam mnogo članova SNS-a koji su protiv ovog projekta, neki smeju da kažu, neki ne smeju. Ja konkretno smem". Čisto sumnjam da čovek neće snositi posledice za svoj postupak, ali on je prevladao svoje strahove i založio se za opšte dobro.

Ne leži budućnost države na klimoglavcima i poslušnicima, već se oslanja na one koji su hteli i umeli da se pobune. Leži na onima koji su smogli snage da kažu - dosta. Leži na onima koji imaju hrabrosti da stanu pred manekena skupih odela i cipela i kažu mu – go si, care!

Leži na entuzijazmu izvesnog dede Rada koji je biciklom, po drugi put, potegao iz Šašinaca i pedalao sedam sati do Loznice kako bi učestvovao na protestu i obrazložio svoj dolazak rečima „Ne dam ono što možemo da odbranimo i odbranićemo. Ne predajem se nikad". Rade ima 92. godine.

Pogledajmo u naše lične karte i JMBG brojeve i zapitajmo se o onoj Njegoševoj "Svak je rođen da po jednom umre, čast i bruka žive dovijeka". Mi biramo šta će nas nadživeti.