Svašta se proslavlja i obeleževa na ovom zemaljskom šaru, pa tako svoj dan imaju i kućni ljubimci, močvare, ozonski omotač, planine, šume, vode, žene, muškarci, deca, stari, mladi, hrana, tolerancija, mir, zaljubljeni, zagrljaji, srce, bubrezi, šećerna bolest... Nema šta nije "oprazničeno" pa je logično da se u kalendaru tog ceremonijalnog besmisla našlo mesta i za novinare. Danas, dakle, slavimo Dan slobode medija.

I imamo li razloga za slavlje? Teško.

Ima jedna kratka pesma Matije Bećkovića u kojoj pitaju nekog zatvorenika „otkad si ovđena“, a ovaj odgovara „od oslobođenja“.

Tako otprilike i mi novinari.

Opet, naricati po hiljaditi put za žuđenom slobodom postalo je deplasirano i otužno, možemo samo, ako i to ima smisla, da razglabamo o varijacijama neslobode u kojoj radimo i posledicama koje takav ambijent proizvodi – i po novinare i po društvo, na kraju i po one koji drže dizgine novinarske slobode.

Novinarska profesija, osiromašena materijalno i kadrovski, nalazi se između čekića vlasti i nakovnja vlasnika medijskih kuća (koji se, na žalost, većinom bolje razumeju sa vlastima i oglašivačima nego sa svojim uposlenicima) i pokušava da, između dva udarca, promoli glavu i bude ono što što bi trebala da bude.

A koliki je to manevarski prostor, vidi se po žalosnim rezultatima i po činjenici da se od novinara ne traži da budu tragači za istinom već izvršioci naručenih poslova, bilo da dolaze od nosilaca političke ili korporativne moći.

Oni su upregnuti u karuce propagande, njihovo je da papagajski prenose i ponavljaju političke floskule ili da šminkaju stvarnost.

Umesto zašiljenih olovaka u ruke su im uvaljene četke kojima lakiraju fasade potemkinovih sela; u drhtavim šakama stiskaju napisana pitanja ili ih prilagođavaju unapred dobijenim odgovorima; preznojavaju se u studiju ispred moćnika koji s druge strane bulazni i tera ih da se sa njim slože; potpisuju tekstove koje nisu napisali; njima se loptaju politički apartčici i neuki i korumpirani urednici; umesto tema od vitalne važnosti poturaju se vesti iz života estradnog i rijaliti polusveta.

Jedna, u osnovi, časna i preko potrebna profesija je smišljeno obesmišljena i devastirana, pretvorena u puki servis i karikaturu sebe same, iskrivljeno ogledalo stvarnosti koje ima zadatak da kamuflira a ne da razotkriva.

Oni koji su se drznuli da ostanu dosledni kodeksu zanata i odani interesu javnosti proglašavaju se za neprijatelje, strane agente i plaćenike. Pri tom, to potenciranje „plaćeništva“ strašno bazdi na pokvarenost i licemerje: oni koje plaća kartel vlasti su patriote, dok su oni koji se finansiraju iz izvora koji se ne mogu kontrolisati – izdajnici.

A zapravo, jedina podela je na profesionalce i na sluge. Ovi prvi su u manjini i njima se pale kuće, zatvaraju novine i televizije, teraju se u zatvor, izloženi su besprizornim harangama i pretnjama, ovi drugi sramno saučestvuju u stigmatizaciji i udaraju u doboše vlasti.

Zlo seme posejano je u samoj profesiji i sve je urađeno da se ona ogadi i javnosti onima koji bi poželeli da se njom na pravi način bave. Selektuju se kadrovi koji će najbolje odgovarati potrebama gospodara – oni podložni manipulaciji i motivisani da sami manipulišu.

Mladi novinari više ne maštaju o velikim pričama i ekskluzivama koje će ih proslaviti, oni sanjaju da budu pi arovi. Umesto da jure za istinom, žude da budu u profesiji kojoj je smisao da istinu drži što dalje od očiju javnosti.

Kad se sve ovo ima u vidu, Dan slobode medija je bolje prećutati nego se o njemu deklarativno oglašavati poput nadležnog ministarstva za kulturu i informisanje koje nam je ovim povodom poslalo čestitku.

Da sloboda odnekud nekim čudom i bane, više ne bi imala kome da peva.