A koji je cenzus za koronu? Sudeći prema poslednjim izveštajima, izlaznost kovida 19 je impozantna i bez spotova, bilborda i kampanje. Doduše, napravili smo nekoliko mitinga u njegovo ime - što na stadionima, što na teniskom kompleksu, što u kućnim uslovima organizujući žurke i proslave, što na stranačkim skupovima; nabili smo studente nazad u domove, danas ćemo ga razmenjivati po biralištima i posle ćemo da cokćemo, iščuđavamo se i tražimo krivca.

Naravno, život ne može da stane ali ne može ni da počne kao da ništa nije ni bilo. Ako iz najrestriktivnijih mera koje su podrazumevale vanredno stanje, policijski sat, svakojake zabrane kretanja i okupljanja odjednom uđeš u „švedski model“ logično je bilo da dobiješ i švedske rezultate, samo bez švedskog standarda. Korona, očigledno, ne radi na dugme niti se virus eliminiše našim uverenjem i propagandom da smo ga pobedili. Svojevremeno smo „pobedili“ i NATO, samo što nam Kosovo više ne stanuje u Srbiji, ako ne računamo onu ustavnu preambulu koja je i nama samima smešna.

Znam, dosadismo i mi novinari pišući stalno o tome ali bolje da vas mi gušimo, nego virus. I držim da je bilo učinkovitije i potrebnije da su se televizijski reporteri, umesto što su se motali po pijacama proveravajući slatkoću pristiglih kajsija, u petak uputili ispred Instituta Batut gde su desetine ljudi čekali na testiranje, nego što je ta „žurka“ upadljivo prećutana. Valjda u sklopu proklamovanog „neširenja panike“ u ime današnjeg hepeninga kako slučajno ne bi demotivisala glasače da se upute na biračka mesta i učestvuju na ovim smešnim izborima.

Jesu li i lekari sa Infektivne klinike niškog Kliničkog centra koji su uputili pismo predsedniku države žaleći se na nedostatak kadra i nemogućnost normalnog rada u stopostotno popunjenim bolničkim kapacitetima, trebali da ćute i nastave da „kotrljaju“ boce sa kiseonikom od pacijenta do pacijenta kako ne bi uznemirili sopstveno rukovodstvo koje tvrdi da je sve u najboljem redu?

Da li konstatacija dr Darije Kisić Tepavčević kako „fudbalski derbi nije bio skup visokog rizika“ ima medicinsko ili političko opravdanje i da li još postoji famozni Krizni štab ili je transformisan u izborni?

Da li prisustvujemo, prećutno dogovorenom a neobjavljenom eksperimentu „imunizacije krda“ u kome ćemo, ni prvi a ni poslednji put, ispasti ovce?

Može li tvrdnja „krivi su mladi“ abolirati starije koji odlučuju i diktiraju pravila? Hoće li opet isključivi krivac biti narod koji se, istina, u našoj poslovičnoj raspojasanosti i nemaru, oslanja na najčuveniju srpsku preventivu „neće valjda“?

Problem je što uvek nekoga hoće. To što je smrtnost statistički na minornoj decimali, ne znači ništa onome koji je juče preminuo ili će danas izgubiti bitku. Za nas koji ga ne znamo on je „još jedan smrtni slučaj“ iz šturog izveštaja Kriznog štaba ali je to nečiji otac, majka, brat ili sin. Što reče jedan poznanik, kome je korona odnela prijatelja, za njega je smrtnost sto odsto. Očigledno, moraćemo da naučimo da živimo sa koronom. Bolje nego da umiremo od nje.

***

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram