Ja ću stadion da sagradim, a vi ako se setite da ga nazovete po meni, setite se. Da mi Jovankinu vilu renoviramo, a ja ako se u nju uselim, uselim. Ovo su dve rečenice koje nisu izgovorene, ali vise negde u vazduhu iznad naših (pognutih) glava kao metafore vlasti koja više i ne sumnja u svoju izuzetnost i neponovljivost ( u ovo drugo se iskreno nadam) i sada samo traži formalno i simbolično priznanje sopstvenog obogotvorenja.
Ne znam ko je i gde pominjao da se nacionalni stadion o čijoj izgradnji se odavno priča, nazove imenom Aleksandra Vučića ali su se insinuacije na tu temu juče čule upravo od njega. Ironisao je nešto u svom stilu, pominjao kako se po njemu, osim stadiona, mogu nazvati i sve fabrike koje su napravljene u poslednjih deset godina ( ne znam šta njihovi vlasnici još čekaju) i sve tako kako već ume i može, ali nijednim slovom, rečju niti gestom čovek nije pokazao uzdržanost ili rezervisanost spram te ideje. Makar i lažnu skromnost koju iziskuje dobar ukus, ništa – samo bezobalna taština kojoj je takvo imenovanje neupitno i podrazumevajuće.
U stilu, a po kome bi ga drugom nazvali? Po nekom fudbaleru, trenuru, državi.., pa sve je to objedinjeno u meni: ponikao sam na tribinama, za trenera učim, a niko više i ne spori da sam ja država. I hajde sad da vidim nekog majčinog sina koji će se usuditi da izađe sa nekim drugim predlogom, ima da ga uzidaju u temelje tog ambiciozno osmišljenog stadiona koji će biti „jedan od najboljih u Evropi“.
O potrebi i preduslovima za jedno takvo zdanje – koga interesuje – sve je rekao kolega Žikica Babović u tekstu na ovom portalu i kada se to pročita – a naročito kada se obrati pažnja na naša skorija fudbalska dostignuća i posećenost fudbalskih hramova – možemo samo da se zapitamo što i ove postojeće stadione nismo preorali i zasadili krompir i salatu, a kamoli da još stučemo milione evra u jedan takav megalomanski objekat na kome bi se, eventualno, svakih pola veka odigrala neka utakmica visokog ranga i pune posećenosti.
Srpska „AVlijans arena“, grandiozno i preskupo zamišljena, nema nikakvo opravdanje ni i kapacitetima ovdašnjeg fudbala, ni u zdravom razumu, niti jedan stadion, ma kako bajkovito izgledao, može od ovdašnjih mučitelja i mrčitelja lopte napraviti vrsne fudbalere i tim za respekt. Ako se neki momčić i otme bednom proseku on, u roku od odmah, biva prodat na svetskoj pijaci fudbala, ovde ostaju amateri kojima se, tu i tamo, omakne neko takmičenje višeg kalibra gde u prvoj fazi posluže za razigravanje ozbiljnih timova i vrate se kući. Sličnu ulogu igra i fudbalska reprezentacija.
Velelepni i preskupi stadion je hir vlasti koja (sve brže) gubi i poslednji kontakt sa realnošću, još jedan u nizu suludih spomenika samoj sebi ali i šansa alavih mešetara – već drhte u sladostrasnoj groznici – da se na takvom megaprojektu dobro okoriste. On nam neće podariti vrsne fudbalere, ali hoće čitav tim novih bogataša koji će od zarade na tom besmislenom projektu, finansiranom novcem osiromašenog naroda i države ili novim dugom, kupovati dedinjske vile i placeve i putovati na svetske stadione na kojima se igra pravi fudbal.
Taj stadion je rem faza vlažnog sna jednog čoveka koji bi, po svaku cenu, da sebe ovekoveči i u kome njegovo ime i prezime svetli neonskim slovima iznad tribina nacionalnog fudbalskog hrama. Istovremeno, on bi bio podignut srednji prst i slatka osveta svima onima koji na sadašnjim stadionima, i oko njih, izvikuju i skandiraju pogrde na njegov račun, simbolični lažnjak i fudbalske i vladarske veličine. A kada sve prođe, kruniće se i propadati (mi nemamo kapacitete da na pristojnom nivou održavamo ni postojeće stadione) kao suludi postament i turistička atrakcija najnovije srpske idolatrije kojoj ćemo se sami smejati, a drugi će nam se podsmevati.
Niko normalan nije protiv novih i lepih stadiona – kamo sreće da nam svaki grad ima po jedan i da se na njima igraju četvrtfinala, polufinala i finala evropskih takmičenja, ali mi smo od toga dalje nego Vučić od skromnosti a to nije mala distanca. Stadioni takve konfigurancije podrazumevaju prethodnu uređenost svih ostalih segmenata društva: jaku i stabilnu ekonomiju, uređeno školstvo i konkurentnu nauku, zdravstvo na visokom nivou, visok nacionalni dohodak, naciju u demografskom i svakom drugom napretku… Nama je sve pobrojano beton liga a mi ćemo da pravimo prestižno fudbalsko igralište. Što ne ide, ne ide. Ovako, taj stadion bi bio sedlo na magarcu, sise na piletu ili šta već iz arsenala bogatih metafora koje je narod smislio za ono što je neprilično i neprilagođeno realnosti. Ali ako, ipak, odluče da ga grade nek bude negde u komšiluku one vile Jovanke Broz u koju, kažu, treba da se useli Ana Brnabić, pa da kad izađe u dvorište može da aplaudira Aleksandru Vučiću do mile volje.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare