Piše profesorka Vanja Bajović: Kad institucije ćute, odgovornost umire

Zato je podizanje ovih optužnice od strane TOK-a, ulilo tračak nade da se jedan mali ali važan deo pravosuđa konačno "otrgao", "oslobodio" i krenuo u obračun sa mafijaškom državom. Međutim, isto pitanje koje se postavlja u slučaju nadstrešnice postavlja se i kod Generalštaba: zašto samo neki okrivljeni, a ne i oni koji su potpisivali ugovore, donosili odluke ili terali zaposlene da potpisuju nezakonite akte? Selektivne optužnice ne proizvode poverenje, već nove sumnje, jer bez jasnih odgovora javnost ostaje prepuštena nagađanjima, pretpostavkama i spekulacijama. Problem srpskog pravosuđa nije nedostatak zakona, već nedostatak spremnosti da se zakon primeni onda kada je to politički opasno.

Pravosuđe ne čine apstraktne institucije već konkretni ljudi koji rade u njemu. Svaku odluku donosi sudija i tužilac, imenom i prezimenom. Transparentnost je najveća brana zloupotrebama – moramo znati ko odlučuje, u čije ime i sa kakvim obrazloženjem. Svako zaklanjanje iza apstraktnosti institucija ostavlja prostor za sumnju i nepoverenje. Pravosuđe se ne oslobađa deklaracijama, već oslobađanjem ljudi koji u njemu rade.

Pravne države ili vladavine prava nema i ne može je ni teorijski biti bez slobodnog i nezavisnog pravosuđa. Zato pravnu državu nikada nismo ni imali, jer su sudije i tužioci oduvek birani politički, ne da bi štitili zakon i bezuslovno ga primenjivali na sve, već da bi štitili režim, sistem, poredak. I to je nekako čini se ostalo kao način razmišljanja, mantra vodilja - "bolje da se ja ne zameram već da ćutim, radim po instrukcijama i napredujem brže". Savest se onda pere, opravdava i relativizuje rečenicom "ma tako bi i svako drugi na mom mestu". Zato je i najopasnija rečenica koja se može čuti u Srbiji danas: „tako je oduvek bilo i ništa se promeniti ne može, najbolje da se ja ne mešam“. Tom rečenicom se relativizuje sve – korupcija, nasilje, bezakonje, pa i smrt. Time se briše granica između dopuštenog i nedopuštenog, između odgovornosti i ravnodušnosti i ljudi se navikavaju na nepravdu i bezakonje kao na prirodno stanje.

Savremeni autoritarizam ne zahteva fanatike. Dovoljni su mu umorni ljudi koji veruju da njihova pojedinačna odluka i pojedinačni glas ne menja ništa. Upravo zato je danas osvešćivanje pojedinaca ne samo ključno političko i moralno pitanje, već i pitanje našeg opstanka. Ne zato da bi neko bio heroj, već da bi shvatio da neutralnost više nije nevina i naivna, već je obično samo drugo ime za saučesništvo. Jer mafijaška država ne opstaje samo zahvaljujući korupciji i kriminalu, već prvenstveno zahvaljujući ćutanju i nekažnjivosti.

A jedino slobodno i nezavisno pravosuđe može da pobedi kriminalni režim. Onog trenutka kada bi se zakoni primenjivali jednako na sve, ovaj sistem bi se urušio iznutra. I zato svaka naznaka samostalnog delovanja pravosuđa biva proglašena „državnim udarom“, a svaki sudija ili tužilac koji pokaže profesionalni integritet biva medijski linčovan i fizički zastrašivan.

Pravna država se ne stvara samo promenom vlasti već se gradi godinama. Gradi se onda kada pravosuđe prestane da bude slabija strana u odnosu na izvršnu vlast i počne da obavlja svoju osnovnu funkciju – da je kontroliše i da štiti javni interes. Menjati sistem znači prekinuti kontinuitet nekažnjivosti. Na kraju još jedne godine u kojoj smo svedočili tragedijama bez odgovora i institucijama bez hrabrosti, možda je najvažnija da razumemo da vladavina prava neće doći sama od sebe, niti će je neko doneti umesto nas, za to moramo sami da se izborimo.

Pitanje pravne države je dakle pre svega pitanje lične odluke onih koji pravo primenjuju. Svaki sudija i svaki tužilac stoji pred jednostavnim, ali teškim izborom: da li će biti deo sistema koji se održava na strahu, represiji i kriminalu ili pojedinac koji razume da zakon nije štit vlasti, već poslednja linija odbrane društva. Ta odluka se ne donosi kolektivno, niti dolazi sa vrha. Ona se donosi u tišini sopstvene savesti.