Piše Nikola M. Jovanović: Spinovi iz vile "Mir"

Sve ga to brine toliko da je obraćanje zakazao pre nastupa Đokovića i trajalo je toliko da je malo falilo da najboljem teniseru u istoriji uđe u termin, pa je zapitkivao koje je vreme ne bi li zasluženu pažnju naroda za Đokovića „ukrao“ koliko može, išao bi i do prvog servisa da je mogao.

Iz spin torbe izvukao je sve što je mogao.

Počeo je sa umirujućoj tvrdnjom da nemamo problema sa „keš flouom“, što su razumeli samo oni najbliži budžetskom kazanu poput Radoičića i Veselinovića i sličnih vlasnika firmi bliskih režimu.

Onda je najavio povećanje penzija, plata (naročito za prosvetu), značajno povećanje minimalca i roditeljskog dodataka.

Njegove najave delovale su kao uputstvo za ucene najugroženijih. Ucena je njegovo najjače oružje.

Otišao je i korak dalje pa je najavio smanjenje kamata u bankama da bi narod mogao da troši.

Nije bilo dovoljno. Sklepana skalamerija digitalnih i običnih tabli koja je stajala nakrivo nasađena na travnjaku vile ni njemu nije delovala dovoljno ubedljivo pa im nije ni prilazio.

Prešao je na projekat Jadar i podvukao da su „stvari postale emocionalne a ne racionalne“. Da prevedemo predsednika – niko ga više ne sluša.

Probao je da zamaže oči tvrdnjom da bi rudnici bili podzemni a ne površinski ne obazirući se na ocene stručnjaka da će zagaditi vodene tokove dobrog dela Srbije.

Zato je rekao da se obraća „dobronamernima a zabrinutima“ - čitajte biračima njegove stranke i onima koji su naterani da za nju glasaju. Svestan je da njegova interpunkcijska litijumska taktika - stavi tačku, čitaj zarez - više ne prolazi.

Zbog toga je najavio da bi vlast rudnike litijuma otvarala „ukoliko bude mogla“, jer, po svemu sudeći, to neće proći.

Nije propustio da kaže da kopanja neće biti bez garancija, a one su, kako saznajemo ocenjene dvojkom u izveštaju Evropske komisije. Često je, navodeći kritike, citirao tekstove iz „Nove“ pokazujući da iako govori da te novine ne čita, pomno prati naš rad.

I sve to nije bilo dovoljno.

Onda je posegao za tajnim oružjem – njegovom smenom.

Iako je stari Ustav predviđao opoziv kao način razrešenja predsednika, po sada važećem jedna trećina može da pokrene postupak, ako Ustavni sud potvrdi da je prekršio ustav, a on se razrešava odlukom dve trećine poslanika. Sumnjam da samoproklamovani najbolji student Pravnog fakulteta to nije znao. Drugo je imao na umu. Spin doktori su iskonstruisali, a on ponudio - evo smenite mene ionako je litijum maska za moju smenu. Stavio je sebe kao metu da bi u stranu sklonio njegove koji se protive kopanju litijuma koje će uništiti životnu sredinu. I to je probao da umanji tvrdnjom da je Jadar „mala, beznačajna površina“ kada se poredi sa Borom ili Kolubarskim kopom. I još kao dodatni „umirujući“ argument naveo da „nikakvog kopanja neće biti u narednih godinu i po dana“.

Pokazao je brigu. Brigu za opstanak. Jer Kosovo je obećao a predaje ga presporo onima kojima ga je obećao, a ako i na litijumu ne deliveruje naručeno postaje za one koji su ćutali na njegove krađe izbora, deo problema a ne deo rešenja.

I još više ga brine što bi morao da posluša narod koji jasno širom zemlje šalje poruku „nećete kopati“

To je za njega kap koja preliva čašu.

Da posluša?

Nema šanse. Zato najavljuje davanja kojima bi naprednjaci mogli da ucenjuju korisnike budžeta kako bi napunili autobuse za sve buduće kontramitinge, počev od onog u Loznici koji bi , prema njegovoj proceni, trebalo da predstavlja smrtonosan udarac u samo srce pobune.