1
Kako se približava trenutak kada ćemo saznati kada će se ići na birališta i za koji nivo vlasti, tako javnost secira stanje u opoziciji. Da li više šanse imaju svi u jednoj koloni ili u bar dve?
Ne čini mi se da postoji spremnost da dve glavne kolone – građanska opozicija i desnica naprave dogovor oko jedne liste za koju bi glasali i birači SSP, PSG i oni koji podržavaju Dveri i Zavetnike.
Mada, izuzetno je bitno podvući da Vučić svoje kampanje zasniva na kupovini glasova novcem iz budžeta, a ne nekakvim ideološkim principima.
Ako već među strankama sa druge strane ne postoji volje da se ujedine kako bi videle leđa režimu koji vlada već više od decenije, onda bi sigurno mogao da se napravi „mali dogovor“ koji bi se ticao posmatranja izbora i kampanje u kojoj se poziva da više građana izlazi na birališta.
Bila bi poslata poruka ljudima koji glasaju da će se boriti da ih ne ucenjuju radnim mestima i da mogu da im se obrate. Dobar deo birača SNS razočaran je ponašanjem države u slučaju ubistava u „Ribnikaru“, ali to je samo stepenik ka glasačima naprednjaka, koji, kao što vidimo u gradovima poput Niša i Novog Sada, jasnije vide realno ponašanje vlasti naprednjaka.
Većina analitičara i stranačkih stratega kao nepobitnu činjenicu uzima da se na izborima treba obraćati samo opredeljenim biračima, a ne i onima koji ne izlaze na izbore. Imam utisak da je tu reč o jednoj od najvećih pobeda Vučića u odnosu na svoje protivnike. Ubeđivanjem da apstinente i razočarane treba ostaviti po strani.
Ljudi koji više od decenije ne glasaju jasno vide kakva je ova vlast, ali imaju i kritike na račun opozicije. Sada se situacija menja, jer opozicija sluša građane i bori se za njihove zahteve. U situaciji kada je malo verovatno da će se izborna pravila promeniti nabolje, kao i pristup medijima sa nacionalnom frekvencijom, obe kolone moraju da urade ono što može da se uradi.
Da naprave kampanju, moguće i zajedničku, i pozovu ljude da izađu na izbore. Moraju da zaborave izgovore poput onog da aplikacije u izbornoj noći nisu radile i da se bore za svaki glas bez obzira na to kojoj koloni pripada.
Dobar primer bio je postupak tadašnjeg predsednika demokrata Bojana Pajtića, koji je branio glasove DSS i DJB iako nije morao.
Poseban rukavac „malog dogovora“ o pozivu na izlazak na birališta bilo bi obraćanje mladima, koji čine novi sloj u biračkom telu. Oni traže originalnost i da im stranke priđu i ponude im svoje politike ili da ih prilagode, ali da ih upakuju i učine dostupnim mladima koji ne gledaju televiziju i ne prate informativu i vesti.
Apstinenti i mladi mi se čine kao dovoljno velika grupacija i obraćanjem njima opozicija bi postala protivnik koji diše za vrat režimu, koji postaje alternativa. Ako pored toga naprave dobre rezultate u velikim gradovima, onda se može razmišljati o „crnogorskom scenariju“. Jer, zaboravlja se da je crnogorska opozicija u nekoliko izbornih procesa došla do rejtinga koji nije bio zanemarljiv. Tek onda je napravila iskorak i dogovor koji je omogućio smenu Đukanovića sa vlasti.
Iako opozicija ne može da računa na bolje izborne uslove, a još manje na fer izborne uslove, prisustvo na nacionalnim televizijama, činjenica je da mora da uradi sve ostalo što je do nje. A to su kampanje za izlazak birača, ozbiljan operativni sistem za posmatranje izbora i gerilski pristup kampanji, bilo na društvenim mrežama bilo na terenu.
Može SNS formalno da govori za EU, ali imenovanjem direktora pečenjare u EPS, korupcijom koja poprima tragikomične razmere samu sebe demantuje. Opozicija je u ofanzivi, bori za se zahteve građana i počinje da živi politiku koju propoveda.
„Mali“ dogovor koliko god da bude kolona stranaka protivnica režima bio bi novi veliki korak u pravom pravcu.