0
Mladi za mnogo toga nisu uvek u pravu, ali su zato uvek u pravu kada se radi o politici. Po njima može da se navija istorija. Politička moć je strahovito kvarljiva roba. Kvari prvo nosioce moći, korumpira ih, čini ih osionim i bahatim, a onda pokvari i narod, tako što ih navikne na loše. Privikavanje naroda na loše je prvi cilj svake vlasti koja se pokvarila, jer je predugo stajala. To je ono sporo kuvanje žabe, koje se ogleda u rečenicama koje se završavaju sa „kakve veze ima“, ili „to svi rade“.
Tako je bilo da tona marihuane nije ništa strašno. Bilo je i da predsednik zna ko je rušio u Savamali. Bilo je i da je predsednik lično gledao dva minuta snimka sa saobraćajne nesreće kod Doljevca, gde je usmrćena Stanika Gligorijević. Sam je on procenio da tu nije bilo ništa. Bila je lična karta predsednikovog brata, koju je neko ukrao, pa otvorio firmu na njegovo ime, uplaćivao mu porez i doprinose. Bili su snimci trpanja lažnih biračkih listića u džakove još onomad, kad se na predsedničkim izborima kandidovao Saša Janković, ali je prošlo. Bilo je i da je tadašnji ministar pokazivao biračke listiće sa zaokruženim Vučićevim imenom, pa se ispostavilo da nisu presavijeni, uz objašnjenje da je ministar peglao listiće, da budu lepi za televiziju. Sada smo došli do toga da nema veze što ljudi imaju dva prebivališta za potrebe glaanja, iako je to nezakonito.
Reklo bi se da smo kao društvo odavno dovoljno skuvani da progutamo i ovo objašnjenje, naročito nakon izbora koji su strateški zakazani dva dana pre svetog Nikole, u vreme pripreme za novogodišnje praznike, kad narod voli da se gosti, da ide u šoping ili bar da se greje u kući, umesto da mrzne po protestima. Prošlo bi sigurno, da narod nije tako neverovatno obnovljiva kategorija, pa je nemoguće kuvati ga doveka. Dok se jedni nakon decenijskog izluđivanja gase, dolaze ovi neki novi, mladi koji ne da nisu skuvani, nego su sveži kao rosa, koji studiraju i baš ovih dana uče o tome kako demokratija treba da izgleda, kako zakoni, a kako država.
Oni nisu zaboravili da je Vučić bio u pravu onomad davno, kad je rekao da „se izbori obaraju zbog jednog glasa“. Nisu zaboravili da ne može da postoji krađa koja se podrazumeva i na koju treba oguglati. Ne pitaju se da li je opozicija trebalo da izlazi na izbore za koje smo znali da će biti pokradeni, jer se sećaju da je izlazak na izbore po zakonu, a da je krađa protiv zakona. Studenti su uvek u pravu, jer nisu oguglali na kršenje svih merila ne samo pravde, nego i ličnog dostojanstva. Suviše su mladi da bi bili skuvani. Baš zbog toga, studentska borba nikad nije uzaludna, čak ni kad političari decenijama u dušama svih nas kuvaju priču da je ona prošla bila uzaludna.
Dok su studenti ’96. protestovali protiv Slobe, moja generacija je bila u ranim razredima osnovne škole. Za nas su se borili. Danas znam da sam u srednjoj školi išla na ekskurziju u Prag i videla Karlov most, zato što nismo bili pod sankcijama. Posle sam išla i u Budimpeštu, pa u Grčku, prvi put bez vize, zahvaljujući njima, koji nisu mogli da idu nigde, pa su se borili za nas, da možemo mi. Sećam se i kad je 2002. godine donet zakon kojim je kriminalizovano nasilje u porodici, jer je pre toga bilo dozvoljeno da muškarac tuče “svoju ženu”. Sećam se kad su se otvorile prve menjačnice i kad su prestale da se diluju devize po ćoškovima, kad su počele da niču prave benzinske pumpe, koje su izgledale kao naučna fantastika, u odnosu na prljave balone razređenog goriva koje su se švercovale po štekovima. Sećam se kad su uvedeni fiskalni računi, kad su počeli u Srbiju da dolaze strani modni brendovi i modni magazini. Sećam se i kako sam 2005. u leto imala gomilu briga, ali nijedna nije bila o tome hoće li biti rata, što u leto 1995. nisam mogla da zamislim, iako sam bila dete.
Sećam se svega. Zato sam zahvalna ondašnjim studentima. Zato do koske podržavam i ove danas, koji se bore za neke nove klince.
***
BONUS VIDEO:
