Srpske majke ne rađaju Obiliće, kako ovih dana čitamo po grafitima, litijaškim transparentima i majicama natopljenim testosteronom. Leto se nije ni završilo, a u Srbiji je ove godine ubijeno 18 žena u porodičnom i partnerskom nasilju, što je vanserijski mnogo čak i za Balkan. Najčešće je reč o napadima iz vatrenog oružja, bilo da je to oružje zaostalo iz rata, oružje za lov ili službeno oružje. Srpske majke su, po svemu sudeći, glineni golubovi nasilnih partnera.
S razlogom se uz oružje u kući većina žena oseća manje bezbedno. Nasilni partneri koriste oružje za nasilje – ono ne mora uvek biti pucanj, nekad je reč o psihološkom nasilju u vidu čišćenja pištolja iznad deteta koje spava.
Opet, ne postoji nijedna ozbiljna inicijativa koja bi razoružala one koji nikako ne bi smeli da poseduju oružje, a okvirna je procena da imamo između 200.000 i 900.000 komada oružja za oduzimanje. To su stotine hiljada „srpskih majki, žena, sestara i ćerki“ koje su i dalje žive, ali se verovatno ne osećaju bezbedno u svojim domovima. Ko zna koliko je tu dece, koliko starih lica i koliko tempiranih nasilničkih karaktera, koji samo čekaju okidač u društvu koje samo okidače za nasilje gaji.
Broj ubijenih žena u Srbiji olako se ovih dana koristi kao veliki argument u medijskim raspravama.
Strašno je što su tolike mrtve žene i dalje samo argument koji se vadi kad zatreba. Ako izuzmemo građanski sektor, koji se ovom temom zaista bavi predano uprkos stalnim uvredama takozvane porodične Srbije, ubijene žene su opšte mesto za izražavanje zabrinutosti političara, floskula za javne ličnosti koje hoće da budu društveno proaktivne, neoboriva stavka koja se poteže kada nekome zafali zakucavanje u TV debati, ali nikad povod za razgovor o konkretnim rešenjima. Sve to ugrožene žene samo dodatno plaši, jer im šalje poruku da pomoći nema.
Zato bih volela sve koji uzimaju u usta broj ubijenih žena, kao i one koji pričaju o očuvanju „srpske porodice“ da pitam šta će da urade povodom ovih nagomilanih leševa. Da li su svesni da bi, umesto što mlate praznu slamu, mogli da urade nešto da novih leševa ne bude? Znamo da manje oružja znači manje ubistava.
Kada ćemo da protestujemo za zaplenu ilegalnog oružja? Kada ćemo da zahtevamo da država, koja deli novac za svake izbore, ponudi vlasnicima oružja otkup i otpočne neophodno razoružavanje stanovništva u ovom mentalno labilnom društvu? Zašto ne zahtevamo zakonom obaveznu psihoterapiju za ljude koji su preživeli teške traume u ratu ili van njega, jer tako sve uređene države rade na prevenciji eskalacije nasilja?
Naravno, lakše je moralisati, dobijati jeftine političke poene na tuđoj strepnji po TV debatama i lajkovati Veljka Ražnatovića dok grli lovačku pušku pored žene i bebe.
*****
BONUS VIDEO: Da li se Srbija vratila na mapu LGBT netrpeljivosti – govore Gorčin Stojanović i Boban Stojanović
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
