Vest o Zdravku Ponošu kao predsedničkom kandidatu opozicije izazvala je u meni reakciju: „Dobro“. Ne bih se bunila da do kraja svog veka imam ovakve reakcije na vesti o osobama koje pretenduju da preuzmu državničke obaveze. Ne želim da mi skače pritisak, kao što bi se to sigurno desilo da smo dobili kandidata kom je glavni problem „LGBT okupacija“. Ne želim ni leptiriće u stomaku zbog politike. Ne treba mi na glasačkom listiću neko koga ljudi imaju potrebu da grle na ulici zbog neverovatne harizme i spektakularnog javnog nastupa – ne bira se predstavnik Srbije na Evroviziji. U ovom trenutku, zadovoljiće me mogućnost da glasam za (za početak) zaustavljanje kolektivnog ludila. Previše je rusvaja koji mora da se počisti da bi političke ideje došle na red.