0
Nakon pucnjave u OŠ „Vladislav Ribnikar“, svi su naprasno šokirani činjenicom da smo treća država u svetu po naoružanosti stanovnika. Da, Srbija je treća u svetu po količini vatrenog oružja po glavi stanovnika. Narod koji puca po svadbama i kad se rodi dete, odjednom je preneražen time što je neki tamo otac vodio sina u streljanu. Predsednik priča o razoružavanju nacije, kao da je juče saznao da smo naoružani do zuba. Odgovorno mogu da kažem da je znao, da su svi ministri znali ili da su, u najmanju ruku, morali da znaju, a da ih nije bilo briga dok deca nisu izginula. Kako to znam? Tako što već deset godina učestvujem u programima borbe protiv nasilja prema ženama i porodičnog nasilja. U svakom izveštaju ženskih organizacija, oružje u kući je jedan od glavnih problema.
Na svim anketama i u svim istraživanjima se više od devedeset odsto žena izjasnilo da se oseća manje bezbedno u kući u kojoj je oružje, čak i kad nisu u nasilnim vezama i brakovima. U nasilnim odnosima oružje je alat i za psihološko maltretiranje, kao stalna pretnja. Većina femicida počinjeno je vatrenim oružjem. Nasilnici i progonitelji imaju pristup oružju u ovoj zemlji, i nakon prijava, i ako im ga policija pronađe, tako što se provuku kroz pukotine sistema koji ima više pukotina nego bilo čega drugog. Dovoljno je da se pištolji i puške vode na drugog člana porodice. I? Šta od toga imaju žene koje su ubijene pištoljem koji se vodi na bivšeg svekra, kao što je slučaj sa ne tako davnim ubistvom u Aleksincu? Pa još onda taj svekar nakon ubistva žene i samoubistva ubice daje izjave za tabloide u kojima krivi nju, što je napustila muža i donela im svima nesreću. Eto tu živimo i sve to oni znaju.
Sve ovo žene govore, ali ih niko ne čuje. O tome pričamo i podnosimo izveštaje bar deset godina. Predstavnici Koordinacionog tela za rodnu ravnopravnost dolaze na seminare na kojima se to govori. Izražavaju zabrinutost. A šta je Koordinaciono telo? To je grupa ministara koji se bave ovim pitanjima, uvek je u njemu zvanični ministar policije.
Zato mi je grozno kad govorimo da smo svi zakazali. Žene u ovoj zemlji ukazuju sve vreme na problem, urlaju na protestima o tome, na društvenim mrežama, ali i kroz programe koji dolaze do institucija i koje država ignoriše, kao nekakvo „žensko zvocanje“, kao što ignorišu kad kažemo da je svako od desetina ubistava žena moglo i moralo da bude sprečeno, ali nije, jer se ovde niko ne bavi prevencijom užasnih događaja. Svi čekaju da se dogodi nešto neshvatljivo da bi dramili i pravili još veću tenziju.
Političari koji su devedesetih mlatili pištoljima po emisijama, ponovo su po istim tim emisijama. Nikad nijedna svadba nije prekinuta zbog pucanja iz vatrenog oružja. Kad je Veljko Ražnatović okačio fotografiju sa bebom i puškom u ruci, ljudi su lajkovali. Najavljuju poštovanje propisa, a mi u praksi znamo da se ni ovi sada ne poštuju. U Centru za socijalni rad govore majkama čiji bivši muževi imaju zabranu prilaska da „nema veze što dolazi, da istrpe, da ne bi pravile veće probleme“. Policajci se smeju žrtvama nasilja, umesto da se dalje nasilje spreči kroz kazneno-popravni sistem. Tako to izgleda u praksi.
Predugo politički vrh s razlogom gura pod tepih obračunavanje sa nelegalnim oružjem ostalim posle ratova, ali i legalnim koje je odavno trebalo da bude oduzeto. Možemo da nagađamo da je to bilo iz straha od „patriotskih struja“, koju ne treba mnogo nervirati sad kada ima toliko dešavanja oko Kosova, pa eto makar neka im oružje, da se osećaju dobro. Sad kad su počela da ginu deca, ponašaju se kao da je ovo neki problem koji je nastao odjednom, a ne nešto čime su odavno bili dužni da se bave. To rade zato što ih očigledno ni ne zanima ono što čini da se žene u svojoj kući i zemlji, čak i na svojoj svadbi, ne osećaju bezbedno. Pre deset godina je bilo krajnje vreme da nauče da, generalno gledano, majke koje mrze oružje u blizini svoje dece, znaju bolje od njih. Sada, uoči sahrana nedužne dece i ljudi, je prekasno, ali i dalje izgleda odbijaju da slušaju.
Priče o smrtnim kaznama, vanrednom stanju i „hiljadu novih policajaca“ su psihološko maltretiranje ljudi koji su u žalosti, igranje sa emocijama, hranjenje ega ljudi politčkih moćnika i izbegavanje priče o ostavkama. Ne znači nam ništa ni 100.000 novih policajaca, kada ni ovi koje sada imamo nemaju saosećanje i poštovanje prema građanima i građankama koji ih plaćaju. Kakvi će biti ti policajci, čiju će obuku da sklepaju za tri meseca zarad političkih poena? Da li će oni ikome zaista uliti sigurnost ili će samo biti neki naoružani ljudi, koji su pravo s Marsa upali u škole, u koje nisu išli ni kad je trebalo?
Nasilje i agresija rađaju i hrane nasilnost. Ako hoćemo da budemo nenasilno društvo moramo da prestanemo da hranimo bes u ljudima i da počnemo da učimo o tome šta je nenasilno društvo, kako se ono postavlja i kako se ono gradi. To bi prvo morali da nauče oni koji vode ovu zemlju ka novoj crnini, pa onda i svi ostali. Tada možda i shvate da nema srećne dece u truloj državi u kojoj niko više ne veruje ni u šta, jer nema osnova da veruje.
***
BONUS VIDEO: Podcast Snaga uma i Dobrica Veselinović
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare