Svi su se pokazali i sve je izašlo na videlo. Narod je izašao, u Loznici, Kragujevcu, Nišu, Novom Sadu, Beogradu i drugim gradovima. Na desetine hiljada ljudi su zajedno stalo iza parole „Srbija protiv nasilja“. Ne može jasnije. Pokazali smo se jedni drugima. Videli smo jedni druge. Postalo je jasno da nas je baš mnogo i da narod nije ni upola loš koliko nas godinama ubeđuju, da nismo društvo nasilnika, podlaca i besramnika. U danima u kojima uteha ne postoji, utehu smo našli jedni u drugima, u tom osećaju da ne živimo u zverinjaku, da ulice pripadaju nama i da smo tu jedni za druge. U tome smo pronašli i kakvu takvu nadu. Ispred škole „Vladislav Ribnikar“ na hiljade ljudi svakog dana ostavlja cveće. Ulazak u ulicu je kao ulazak u Crkvu, koja se ovih dana isto pokazala.
Pokazali su se političari. Jedni su palili sveće sa sugrađanima i hodali za njima deleći žalost. Drugi su raspaljivali mržnju, sejali teorije zavere, a ožalošćene nazivali ološem i pijanicama. Istina je da je to predugo prolazilo. Predugo smo, zavejani u sopstvene male svetove, verovali da živimo u društvu ološa. Na ulicama smo se pogledali u oči. Videli smo da nismo ološ. Hodali smo zajedno sa političkim istomišljenicima i neistomišljenicima, sa političnim i apolitičnim komšijama i podsetili smo se da smo svi zajedno sa ove strane parole o nasilju. Svi želimo da stane, sem nasilnika. Za to vreme Vučić, Mali i Brnabić su nas ismevali fotomontažama iz kafane. Iznad njihove glave simbolično viri preneražen Mikelanđelov „David“. Kao najveći simbol humanizma, naravno da je preneražen. Trovali su danima sa svojih portala, naslovnica tabloida i televizija sa nacionalnom frekvencijom. Spinovali su brojke, poruke i osporavali kredibilitet ljudi koji su šetali protiv nasilja.
Perući ruke pokazali su koliko su prljavi. Oni su se baš pokazali. Videli smo da su mnogo bahatiji nego što smo mogli i da zamislimo, ali i da su slabiji nego što su nas ubedili. Od para i moći su potpuno izgubili kompas. Da nisu, znali bi da ubistva dece ne mogu da spiniju kao aferu „Krušik“ i da ne mogu od toga da naprave politički rijaliti, kao što su to uradili sa slučajem „Jovanjica“, kad su od Dijane Hrkalović i Veljka Belivuka napravili medijske atrakcije. Znali bi i da veliki broj ljudi u ovoj zemlji ne želi da razmišlja o politici, što ih je održavalo na vlasti sve ovo vreme, kao i da trenutak u kom ne mogu više dete da pošalju u školu bez straha znači da više nema nezainteresovanih, da će svi oni njihove izlive besa gledati, da će primetiti svu njihovu neartikulisanost i bezosećajnost, ali i da neće imati ravnodušnost onih koji su navikli na budalaštine vlasti.
Pokazali su se i mediji. Jedni su lešinarili nad mrtvima, prenosili izjave ubica, vređali, lagali i hranili dalje nasilje. Drugi su pomagali ljudima da se nose sa tugom, strahom i besom. Pokazale su se javne ličnosti. Mnoge uopšte nemaju ličnost, samo javnost. Pokazao se i patrijarh. U skladu sa manirima „Šešeljeve škole“ mlatarao je rukama i govorio zapaljivo kad je, verovatno poverenicu za rodnu ravnopravnost, nazivao „jadnicom i bednicom“. Da je deo političkog programa vlasti smo znali dok smo ga gledali kako se ponaša po pitanju Kosova, ali nismo znali da je preuzeo njihove bahate manire u obraćanju, sejanju mržnje i podsticanju podela. I on je izgubio kompas. Da nije, znao bi da čovek od Crkve mora prvo da bude čovek.
Na videlo je izašao i sistem. Postalo je jasno da nismo društvo nasilnika, ali da živimo u nasilju, jer smo dozvoljavali sistem koji radi za nasilnike, tako što jedne štiti, a druge podstiče. Na ulicama se pokazalo i to da smo u poslednje dve nedelje politički i društveno sazreli kao da je prošlo deset godina. Kad se sve
tako jasno vidi, nema potrebe za bukom. Hodali smo u tišini. Samo se povremeno čulo horski „Gotov je!“
***
BONUS VIDEO: Protest i blokada Gazele – snimci dronom
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare