Ne znam kad sam tačno prestala da se osećam bezbedno u svojoj zemlji. Nekad sam noću šetala opušteno gradom i nisam se potresala na zvuk manično brzih motora i automobila. Divljalo se u saobraćaju uvek, ali me ranije to nije plašilo. Sećam se vremena kad sam osećala sigurnost ako vidim grupu policajaca na ulici. Kad smo bili mali, roditelji su nas učili da se policajcima uvek javljamo na ulici, iako ih ne poznajemo. Detinje navike su čudo. Dugo sam imala taj instinkt. Kad vidim žene i muškarce u uniformama sa zastavom moje zemlje, osećala sam kao da ništa ružno ne može da mi se desi, oni su bili ti koji sigurno znaju šta rade, koji su tu da nas čuvaju, hrabri su i sposobni. Danas ih se sve češće plašim. Plaše ih se moji prijatelji koji imaju mlade sinove „pogodne za pretres“ i, što je još gore, čini mi se da ih se kriminalci uopšte toliko ne plaše koliko mi koji veze sa kriminalom nemamo.
Čitala sam vesti o policiji ovih dana i slušala analitičare koji su govorili o novom zakonu koji bi omogućio policiji da koristi pametne kamere za praćenje građana. To se sve dešava mesec dana nakon što su tabloidi bili preplavljeni naslovima o prisluškivanju predsednika države od strane tadašnjeg ministra unutrašnjih poslova.
Cinik bi rekao da je očigledno MUP-u prisluškivanje dosadilo i da su odavno zaslužili da pređu igricu, te dobiju i „sliku i ton u realnom vremenu“.
Ipak, ja sam žena koja živi u Srbiji i kad sam čula ovu vest prva pomisao mi je bila do koje mere će biti praćene i proganjane sve bivše i sadašnje devojke pojedinih zaposlenih u MUP-u, koliko će ovo dodatno otežati život svim ženama koje već nemaju način da prijave nasilnog muža policajca i kako će se ovo ponovo slomiti na najnedužnijima.
U ovoj zemlji već nijedna iole poznata žena ne može da prijavi nasilje bilo kog tipa, a da njena izjava iz policije ne procuri u medije već sutradan.
Među novinarima je javna tajna da nekad novinari portala koji sarađuju sa MUP-om pre saznaju informacije o nekom predmetu od advokata na slučaju. Niko nikad nije odgovarao za to što je tim ženama ugroženo pravo na privatnost i što su prodate tabloidima, a sada se priča o tome kako će sve otići korak dalje.
Volela bih da nisam u pravu, ali u svom radu tokom poslednjih godina policija mi nije dala razloga da živim u zabludi da se neki tamo bahati policajci neće iživljavati i koristiti te tehnologije za svoje lične hirove, kao što nemam ni razloga da pomislim da bi ih ikad iko sankcionisao kad bi ih u tome uhvatio.
Mnogo je verovatnije da će svim medijskim rijalitijima o kojima čitamo u medijima ove tehnologije dodati i „ekskluzivne snimke“.
I zato se ne osećam bezbedno.
PROČITAJTE JOŠ
Da mi se nešto traumatično dogodi, ne znam da li bih smela da dam izjavu policiji za koju znam da će dopustiti da moja trauma postane senzacija i mamac za klikove tabloidnih portala.
Ne osećam se skroz bezbedno ni na ulici. Uvek sam se grozila policijskoj brutalnosti u američkim filmovima i tom „vaspitanju“ koje svaki tamnoputi dečak mora da dobije da bi znao kako da se ponaša da ga policija ne ubije dok „jede sladoled koji liči na pištolj“.
Među mojim prijateljima sa odraslom decom se zna da se i sinovi u Beogradu odavno na sličan način „vaspitavaju“.
Tada čujete objašnjenje da „dete mora da zna šta da radi ako policija krene da ga maltretira iz čista mira u po bela dana, kao što je juče malog Nemanju“. Ovde ne govorimo o sumnjivim tipovima i splavovima, već o momcima koji stoje nekad i ispred svog fakulteta u pauzi od dva predavanja, idu do pekare ili se vraćaju sa treninga, koje će policija bez pardona zaustaviti, legitimisati, pretresati na sred ulice, vređati, provocirati…
Najzad, ne osećam se bezbedno kad na svim naslovnim stranama vidim lik načelnika Slobodana Milenkovića, čoveka koji je otkrio aferu „Jovanjica“, uz indicije da mu je život u opasnosti i da ga možda samo još svetlo javnosti čuva. Čitanje takvih vesti o sopstvenoj policiji vrlo je uznemirujuća stvar. Razmišljam ko su ljudi koji uz ovakve vesti danas odlučuju da žele da budu policajci… Koje su njihove vrednosti? Šta žele? Da li osećaju uzbuđenje ili odgovornost kad uzmu u ruke pendrek ili pištolj? I ne osećam se bezbedno nimalo.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar