Piše Miljana Nešković: Lekari su postali pacijenti

Dok gledamo prave lekare kako po opskurnim Jutjub kanalima prosipaju teorije zavere, ili kako plaču po ozbiljnim televizijama zbog nemoći, dok besne po ordinacijama što smo se vakcinisali ili nismo, dok pokušavamo da pronađemo istinu između njihovih kontradikornih stavova svi mi imamo mnogo emocija, ali osećaj sigurnosti i poverenja u lekarsku praksu odavno nisu deo te priče. Ideja o osobi u belom mantilu koja zna šta je dobro za nas iščezla je u vremenu u kom su svi izgubili kontrolu, pa i oni koji su je uvek držali u svojim rukama.Lekar bi trebalo da bude svetionik u kog gledamo kada nam je loše i neko čije stavove nam ne pada na pamet da proveravamo na internetu. Danas svako od nas ko ima sreću da poznaje lekara kom zaista veruje smatra da mu se posrećilo. Strašno je što su danas staloženi lekari i medicinski radnici poput čuda. Tražimo ih svi po zarđalim rupama posrnulog zdravstvenog i vrednosnog sistema. Kad ne uspemo posežemo za alternativama koje su uglavnom pogrešne.Jedan pravi Lekar ovih dana postoji u bioskopu, da ga vide svi, čak i oni koji odavno nisu osetili sigurnost i smirenost u lekarskoj ordinaciji. On nas je podsetio da lekar koji šizi i viče na pacijente nije dovoljno dobar lekar, ma kakva dijagnoza i situacija da je u pitanju. Dobar lekar ume da saopšti i najgoru prognozu. Pacijentu ne sme da bude gore zbog toga što lekar ne može da se kontroliše. Naravno da su se ljudi raspali pred filmskim likom Pravog Lekara i Čoveka. Koliko i čista emocija iz tog filma, svima nam hronično fale i čisti lekarski (i drugi) autoriteti - oni lekari koje bismo voleli da pozovemo na slavu jer imamo želju da ih zagrlimo i zahvalimo im se što postoje.Možemo da govorimo o lošem standardu, decenijskom omalovažavanju lekarskog zvanja, ponižavajućim uslovima, moralnom posrnuću u društvu i drugim faktorima koji su „na sitno“ urušavali dostojanstvo ove profesije. No, kap koja je prelila bure bila je korona. Nemoć koju je većina medicinskih radnika osetila radeći u kovid sistemu, desetine umrlih svakog dana, nepravde, neuslovi, često nezahvalnost, stručna bespomoćnost usled nedostatka odgovora na pitanja koja odnose živote… I sve to iz meseca u mesec. Sva iznurenost, neispunjena očekivanja, što sopstvena što od pacijenata… Da li smo zaista mislili da se ti ljudi neće deformisati pod psihološkim pritiskom koji traje toliko dugo? Da li smo verovali da lekari nisu ljudi, već mašine ili bogovi, koji su u stanju da se drže svojih i naših standarda bez obzira na takve izazove?To što smo mi kao pacijenti ili potencijalni pacijenti prenebregnuli ranjivost onih od kojih nam život zavisi nije neočekivano. Potrebno nam je da mislimo da su lekari poput bogova - drugačije ne bismo mogli da stavimo život u njihove ruke. Ali da li je moguće da niko nadležan za održivost zdravstvenog sistema pre godinu dana nije mogao da predvidi mogućnost masovnog ispoljavanja raznih vidova post traumatskih sindroma kod zdravstvenih radnika? Zašto bar sada, kada svedočimo poplavi lekara koji su vidno izgubili kontakt sa sobom, sa svojom profesijom i sa pacijentima, i dalje nemamo makar naznaku efikasne psihološke podršle za sve te ljude?Pretnje isključivanjem iz Lekarske komore zbog kršenja načela lekarskog poziva za lekare koji „ne veruju u vakcine“ jesu logična posledica, ali u situaciji u kojoj su ti ljudi zaista ne verujem da je to dovoljno, a ni da je produktivno. Živimo u zemlji koja već previše kuburi sa medicinskim osobljem. Neki su načinili nenadoknadive štete i treba da odgovaraju, ali ne možemo tretirati sve isto.„Za početak ne naškodi“ je lekarska mantra. Trebalo bi da ona važi i za javna obraćanja. Umesto ministra zdravlja, kog skoro niko iz te profesije ne poštuje, možda je vreme da se lekarima obrati neko od autoriteta, ko ih razume i ko može da ih umiri. Mi druge lekare nemamo, a ni rezervno zdravlje. Ako se oni ne saberu, nemamo nikakve šanse. Pretnjama i nametanjem bilo čega ljudima koji su na ivici živaca teško da možemo održati zdravstveni sistem. Tim ljudima je poljuljano dostojanstvo. Pucaju na očigled pacijenata, a sve češće i pred kamerama. Neki postaju oholi, neki gube staloženost, a neki kontakt sa realnošću. Ako ne shvatimo da i njima treba pomoć, pod hitno, zaista ćemo prave lekare gledati samo u filmovima.