Stari ljudi se ne uznemiravaju previše kad neko umre, zato što su na smrt navikli. Do godina u kojima su, sahranili su roditelje, mnoge prijatelje, omiljene umetnike, državnike… A bol kao bol, što je poznatiji to se lakše podnese, jer znaš da ćeš preživeti. Počinjem to da razumem. Ove nedelje nisam izgubila prijatelja, ali on jeste umro.

Bio je mlad, jak i srećan. Bio je zaljubljen u svoju devojku, u svoj novi posao, sve svoje prijatelje i u život. Bila sam srećna zbog njega posle sto godina. Delovao je nepobedivo i dobroćudno, kao čovek kog zoveš da ti nosi koncertni klavir na sedmi sprat u zgradi bez lifta. Bio je i kreten, najbolji sagovornik i penicilin za moje drame… Sve što prijatelj treba da bude. Bio je hodajuće i pevajuće oličenje života mnogim divnim ljudima. I umro je.

Prvo sam bila nema, onda sam vrištala sama sa sobom, pa sam upala u neku staloženu fazu u kojoj sam objasnila sebi da treba da budem u miru, jer je i on u miru. Posle me je pukao bes prema svim ljudima koji su bilo šta „radili pogrešno“ tih dana. Pekao me je mozak od poruka tipa: „Ja sam u šoku! Pa šta se desilo? Da li je bio vakcinisan? Kako si?“. Nije korona. Nije vakcina. Nije Vučić kriv. Kako da budem? Jebo vas Vučić i jebala vas kolektivna histerija.

„Kako se ovo radi?“. Kad sam u magli, gledam da razgovaram sa nekim ko je iz slične magle izašao pre mene. Prečesto je taj neko bio baš on, ali sada je umro i morala sam da se snađem.

„U redu je da se smeješ svaki put kad se setiš neke njegove fore. U redu je da plačeš koliko god ti prija. U redu je i da pričaš s njim, ako osetiš da možeš. Nisi ga izgubila. Nećeš moći više da ga zagrliš, ali sve ostalo od njega ti ostaje. U redu je da sačuvaš sebe od svega što te umara i opterećuje u ovom periodu“, rekla mi je žena koja je umela da me čuje u mom pogubljenom stanju. Hvala joj.

Tih dana sam usvojila novo značenje reči „saučešće“. Pre sam ga olako shvatala, kao nešto što se podrazumeva. Kakva greška! Saučestvovanje u nečijem bolu je izuzetno velika stvar. Ono ne znači samo izjaviti saučešće, nego zaista osetiti način na koji neko tuguje, prihvatiti taj način i prilagoditi se – biti stvarno tu. Nije saučešće zvati nekoga kome je teško pričati o svom šoku, iznostiti šta je vama pokojna osoba značila, zgražavati se, dramiti, takmičiti se u tome čiji je bol veći, a ni pametovati radi reda i bez poziva na savet.

„Nemoj sada mnogo da se kidaš. Idi spavaj. Plači, ali ne preteruj“. Bilo je dana kada sam izgovarala da treba zakonski zabraniti imperativ kao glagolski oblik u generičkim porukama koje se šalju ožalošćenim osobama. Telefon treba jednostavno da se blokira u tim situacijama, možda uz notifikaciju: „Primalac poruke treba da sahrani dragog čoveka, ne traži vam recept za lazanju. Svako uputstvo koje može da se napiše u poruci je besmisleno. Rešavajte svoje komplekse sa svojim terapeutom“. U nešto kompleksnijim situacijama mogao bi da izbaci blažu verziju: „Ako ne možete realno da olakšate nečiju tugu, jer vam je preteško ili vam nije teško uopšte, u redu je. Bolje je ne javljati se nikome nego iritirati druge iz osećaja dužnosti da im pomognete i kažete nešto“.

Kad umre neko veliki, najteže je porodici i najbližima, ali svako ima pravo na tugu. Neumesno je takmičiti se, kao što je neophodno poštovati one kojima je najteže i ne opterećivati ih dodatno. Ožalošćenost stvarno nije prvi red na fashion week-u. Tu nema prestiža.

S druge strane, iznenadna smrt nekoga ko je mlad i jak očigledno okine brojne strahove u ljudima koji nisu lično pogođeni gubitkom. U stanju su da agresivno traže „krivca za smrt“, nezdravo racionalizuju i da budu dosta bezosećajni prema onima koji pate. Bog zna da je Facebook pun takvih komentara ispod objava o smrti poznatih ljudi. Ne znam da li su ti samooduševljeni komentatori svesni do koje mere glupe opaske o nečijoj smrti mogu da zabole sve kojima je inače već preteško. Nema jednostavnijeg i sigurnijeg načina da nekoga ko vam ništa nažao nije učinio ubodete u srce, nego da ispod vesti o nečijoj smrti ostavite glup komentar ili, još gore, onaj emotikon koji se grohotom smeje, što je postalo kao neki bolestan trend u vreme korone.

Mislila sam da ću imati snage da napišem nešto genijalno o njemu, ali još uvek nemam. Valjda je i to u redu. Posle faze besa, kod mene je nastupio premor. Dotle sam stigla.

***
Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram