Piše Miljana Nešković: Lekcije iz smrti, za početnike

Bio je mlad, jak i srećan. Bio je zaljubljen u svoju devojku, u svoj novi posao, sve svoje prijatelje i u život. Bila sam srećna zbog njega posle sto godina. Delovao je nepobedivo i dobroćudno, kao čovek kog zoveš da ti nosi koncertni klavir na sedmi sprat u zgradi bez lifta. Bio je i kreten, najbolji sagovornik i penicilin za moje drame… Sve što prijatelj treba da bude. Bio je hodajuće i pevajuće oličenje života mnogim divnim ljudima. I umro je.Prvo sam bila nema, onda sam vrištala sama sa sobom, pa sam upala u neku staloženu fazu u kojoj sam objasnila sebi da treba da budem u miru, jer je i on u miru. Posle me je pukao bes prema svim ljudima koji su bilo šta „radili pogrešno“ tih dana. Pekao me je mozak od poruka tipa: „Ja sam u šoku! Pa šta se desilo? Da li je bio vakcinisan? Kako si?“. Nije korona. Nije vakcina. Nije Vučić kriv. Kako da budem? Jebo vas Vučić i jebala vas kolektivna histerija.„Kako se ovo radi?“. Kad sam u magli, gledam da razgovaram sa nekim ko je iz slične magle izašao pre mene. Prečesto je taj neko bio baš on, ali sada je umro i morala sam da se snađem.„U redu je da se smeješ svaki put kad se setiš neke njegove fore. U redu je da plačeš koliko god ti prija. U redu je i da pričaš s njim, ako osetiš da možeš. Nisi ga izgubila. Nećeš moći više da ga zagrliš, ali sve ostalo od njega ti ostaje. U redu je da sačuvaš sebe od svega što te umara i opterećuje u ovom periodu“, rekla mi je žena koja je umela da me čuje u mom pogubljenom stanju. Hvala joj.Tih dana sam usvojila novo značenje reči „saučešće“. Pre sam ga olako shvatala, kao nešto što se podrazumeva. Kakva greška! Saučestvovanje u nečijem bolu je izuzetno velika stvar. Ono ne znači samo izjaviti saučešće, nego zaista osetiti način na koji neko tuguje, prihvatiti taj način i prilagoditi se – biti stvarno tu. Nije saučešće zvati nekoga kome je teško pričati o svom šoku, iznostiti šta je vama pokojna osoba značila, zgražavati se, dramiti, takmičiti se u tome čiji je bol veći, a ni pametovati radi reda i bez poziva na savet.„Nemoj sada mnogo da se kidaš. Idi spavaj. Plači, ali ne preteruj“. Bilo je dana kada sam izgovarala da treba zakonski zabraniti imperativ kao glagolski oblik u generičkim porukama koje se šalju ožalošćenim osobama. Telefon treba jednostavno da se blokira u tim situacijama, možda uz notifikaciju: „Primalac poruke treba da sahrani dragog čoveka, ne traži vam recept za lazanju. Svako uputstvo koje može da se napiše u poruci je besmisleno. Rešavajte svoje komplekse sa svojim terapeutom“. U nešto kompleksnijim situacijama mogao bi da izbaci blažu verziju: „Ako ne možete realno da olakšate nečiju tugu, jer vam je preteško ili vam nije teško uopšte, u redu je. Bolje je ne javljati se nikome nego iritirati druge iz osećaja dužnosti da im pomognete i kažete nešto“.Kad umre neko veliki, najteže je porodici i najbližima, ali svako ima pravo na tugu. Neumesno je takmičiti se, kao što je neophodno poštovati one kojima je najteže i ne opterećivati ih dodatno. Ožalošćenost stvarno nije prvi red na fashion week-u. Tu nema prestiža.S druge strane, iznenadna smrt nekoga ko je mlad i jak očigledno okine brojne strahove u ljudima koji nisu lično pogođeni gubitkom. U stanju su da agresivno traže „krivca za smrt“, nezdravo racionalizuju i da budu dosta bezosećajni prema onima koji pate. Bog zna da je Facebook pun takvih komentara ispod objava o smrti poznatih ljudi. Ne znam da li su ti samooduševljeni komentatori svesni do koje mere glupe opaske o nečijoj smrti mogu da zabole sve kojima je inače već preteško. Nema jednostavnijeg i sigurnijeg načina da nekoga ko vam ništa nažao nije učinio ubodete u srce, nego da ispod vesti o nečijoj smrti ostavite glup komentar ili, još gore, onaj emotikon koji se grohotom smeje, što je postalo kao neki bolestan trend u vreme korone.Mislila sam da ću imati snage da napišem nešto genijalno o njemu, ali još uvek nemam. Valjda je i to u redu. Posle faze besa, kod mene je nastupio premor. Dotle sam stigla.***Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram