0
U nedelju sam radila kontrolu izbora na Banovom brdu. Ustala sam u 4 ujutru, ceo dan sam proveravala matične brojeve, prskala ljudima prste i zaokruživala brojeve. Ljudi su se smenjivali, konkretno njih 940. Bilo je bučno, bilo je hladno, a uz sve je bila i nesnosna gužva, tolika da nekad ne stižeš da odeš do WC-a ili popiješ gutljaj vode. Posle smo satima brojali i svrstavali skoro tri hiljade glasačkih listića. Opozicija je pokidala predstavnike vlasti sa skoro 50 odsto više glasova na tom biračkom mestu – sve rezultate sam uredno objavljivala na Instagramu, Facebook-u i Tviteru, sa sve fotografijama potpisanih zapisnika.
Na mom biračkom mestu SNS kontrolori su bili vredni i pošteni, da pošteniji ne mogu biti. Ne, ni svi SNS ljudi nisu svi isti, ne postoje „svi isti“ ljudi. Oko 2 ujutru, dok smo brojali glasove, čula sam rezultate izbora koji mi se nisu dopali. Čula sam i nelogičnu priču da su „Vučićevi ljudi čekali u redovima“, jer sam videla ljude u redovima i videla kako su glasali. I ništa. Zaključila sam da je to situacija u kojoj se trenutno moja zemlja nalazi. Na meni je da nastavim da radim šta mogu i kako mogu. Idemo dalje. Došla sam kući u 4 ujutru i naspavala se.
Ne mislim da je to što sam posvetila JEDAN DAN svog života kontroli izbora u svojoj zemlji bog zna kakva žrtva. Mi smo se prijavili da uradimo neki posao za svoju zemlju i uradili smo ga. Neki uz ne znam kakvo kukanje, neki uz hvatanje magle, neki posvećeno, stoički, a neki hrabro, uprkos neverovatnim pritiscima, pretnjama i zastrašivanjima – svako u skladu sa svojim sposobnostima i okolnostima. Nismo heroji, iako je bilo dosta hrabrih ljudi. Ako smo posao uradili dobro, recite – bravo ljudi, hvala. Hajde da počnemo da govorimo kao normalni ljudi, bez hiperdramatizacije svega.
Ja sam se za kontrolu izbora prijavila, jer sam htela da pomognem u sprovođenju izbora u svojoj zemlji – zato što mi je moja zemlja važna, a njoj su regularni izbori važni. Sve što radim za svoju zemlju doživljavam kao da radim za sebe, ali sam svesna da Srbija nije samo moja. Ne mislim da imam pravo da budem razočarana time što, zamisli, nisu rezultati izbora u zemlji u kojoj živi još šest miliona ljudi bili baš moja šolja čaja, iako sam „se iscimala“. To bi bio ne politički, nego životni amaterizam.
Tek ne razumem ljude koji su se smilovali posle petnaest godina da glasaju, pa se zabezeknuli, jer eto zamisli nije sve ispalo baš onako kako su oni želeli, iako su oni dali njihov sveti glas. I zato sad u inat nikad više neće nikome dati svoj glas. Kakva infatilna egomanija! Politika tako ne funkcioniše, a ni život tako ne funkcioniše. Ljudi koji se dure na svaki loš rezultat i odustaju čim im nije sve po volji nikad ništa ni ne postignu. Sloboda je moć nad svojim životom. Kao i svaka moć ona ne pada s neba, nego se osvaja tako što uradiš sve što je potrebno.
Ako i dalje nismo slobodni, na bilo kom polju svog života, logičan je zaključak da i dalje nismo uradili sve što je bilo potrebno. Dakle, idemo dalje, ne idemo nazad.
Pročitajte još:
Za mene su redovi na biralištima bili vesnik početka političkog opismenjavanja društva, ali ne rešenje svega i zauvek.
Neki kao da su tek ovih dana otkrili neverovatnu istinu da u Srbiji žive i drugačiji ljudi, možda njima nedopadljivi ljudi, sa suprotnim stavovima i toliko su se zabezeknuli da su rešili da dignu ruke od svega i to sve upakuju kao ko zna kakav stav. Moram da kažem – bežanje u apolitičnost zbog loših izbornih rezultata nije stav, a nije ni životna filozofija. To je poraz i nije za promovisanje. U ovom društvu je odgovornost toliko ugažena, da je sasvim moguće da neko mesecima poziva ljude da glasaju, da se pokrenu i da ga slede, pa da za samo 24 sata drastično promeni priču u glorifikaciju političke apatije, a da se ne desi ništa. Bez izvinjenja, bez preuzimanja odgovornosti za menjanje kako vetar duva…
Upropastiće nas kratko pamćenje i potreba za instant rešenjima.
Mislim da je sada važnije nego ikad govoriti o važnosti političkog opismenjavanja i trajnog uključivanja svih u politički život. Sve loše što nam se dešava zaista se rešava na izborima, ali ne jednim, nego na svakim. Izbori ne smeju da budu odluka, nego navika. Apatija je najgori kancer političkog života Srbije. Ona je ključni sastojak naučene bespomoćnosti koja nas čini plenom za diktatorske tipove. Naporno je kada stvari dugo nisu onakve kakve želimo da budu, ali od kukanja nemamo apsolutno ništa, jer se loša politička realnost ne menja kukanjem.
Ako rešimo da joj okrenemo leđa, ona se hoće promeniti, ali na lošije. Nijedan problem nikad nije postao manji zahvaljujući ignorisanju. Nije trenutak da razočaravanje, nije trenutak ni da se ljutimo jedni na druge, jer naši životi i dalje traju. Kad se saberemo i sabiranje glasova će ići lakše.
****
BONUS VIDEO: Podcast Snaga Uma: Vladeta Janković i Vladimir Obradović
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare