0
Kratko pamćenje mi nikad nije bilo blisko. Tako se sećam osvita izbora 2020. godine, koji je veći deo opozicije bojkotovao, u vreme ključanja korone i bujanja finansijske, zdravstvene i svake druge anksioznosti u narodu pogubljenom na sve moguće načine. Osećalo se da raste kolektivni bes.
U saobraćaju smo se sve više mrzeli, u supermarketima smo se gledali kao preko nišana, a politička polarizacija hvatala je novi, mnogo jači spin. Po opozicionim krugovima se govorilo da je bes dobar, da tek kad ljudi zaista osete sve posledice loše vladavine iz besa mogu da izađu na ulice i na njima ostanu do promena.
Nije mi to delovalo kao najzdravije rešenje ni tad. Čim sam pokrenula podkast Snaga uma na našem portalu, pozvala sam psihološkinju Mariju Petrović da razgovaramo o gorućem besu u ljudima, o pitanjima da li je bes nekad neophodan i može li takav bes biti konstruktivan. Bes i inat nisu isto.
Istraživala sam, razgovarala sam sa stručnjacima na polju psihologije i sociologije. Ljudi od nauke nisu imali dilemu – bes je sekundarna emocija, koja nastaje potiskivanjem tuge i/ili straha. Kao takva ne može biti dobra, jer potiskivanje ne može biti dobro. Najčećše eskalira na pogrešnoj adresi kroz takozvano ventiliranje tamo gde sme.
Tako će pubertetlija kog ponižavaju roditelji šutnuti mačku, čovek kog maltretira šef će se istresati na supruzi, a šef kog pritiskaju ministri će mobingovati celu firmu. Ljudi koji potiskuju bespomoćnost će prvo psovati u saobraćaju, pljuvaće Vučića kada ga vide na televizoru, pisaće zle komentare o pevačicama… Tražiće veštačke načine da povrate osećaj sigurnosti i kontrole kroz pronalaženje sopstvenih žrtava, kako se i sami ne bi osećali kao nečije žrtve i povratili osećaj superiornosti bar na nekom polju.
U prevodu, kada se bes u društvu hrani, prvo stradaju slabiji. Tako su pripadnici LGBT+ zajednice ovih meseci doživljavali nezapamćenu mržnju, hteli da idu na Prajd ili ne. Zato smo došli i do toga da odjednom imamo više ubistava žena nego ikad, dok se truju kučići po parkovima.
Populizam ume da kanališe strah i ovlada dušama. U našem slučaju, nekad marginalne političke grupacije mobilisale su najgnevnije za svoje potrebe. Proevropska opozicija je, blago rečeno, izvisila za bes naroda, jer je reč o amaterima u igranju te užasne igre. Vlast još nije izvisila, ali će izvisiti.
Populizam koji se poigrava besom je kao mašina koju pokrećete tako što pritisnete dugme za samouništenje. U početku uspeva, ali je kao droga. Kad se navučeš, ideja da imaš kontrolu postaje iluzija koje su svi svesni sem tebe. Deluje mi da su najmoćniji ljudi u ovoj zemlji upali u iluziju da imaju kontrolu nad nasiljem s kojim se poigravanju. Ne postoji kontrolisano nasilje. Ako ne verujete meni, pitajte nekoga ko živi na Kosovu.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
