Ovu nedelju će pamtiti žene širom sveta po bolu i šoku koje su osetile kada su saznale za vest da je Vrhovni sud Sjedinjenih Američkih Država doneo odluku o tome da pravo na abortus prestaje da bude pravo zagarantovano Ustavom, te da se prepušta državama da definišu legalitet abortusa. Uverena sam da je sve o važnosti prava na odlučivanje o sopstvenom telu rečeno, da je svima koji su iole želeli da nauče objašnjeno koliko je ovo prelomno pitanje za slobodu i individualnost, kao i da je svima odavno jasno da se zabranom abortusa oni ne ukidaju, već samo postaju smrtonosniji i opasniji.

S druge strane, ovaj tektonski poremećaj na odavno poremećenoj planeti povukao je mnoge druge društvene pojave sa sobom. Subjektivan je osećaj da planeta ključa i da više ne postoji svetska sila u kojoj je moguće slobodno i opušteno živeti. U Americi (bar u nekim njenim državama) idete u zatvor ako ne želite da rodite dete, u Rusiji idete u zatvor ako ste se zaljubili u osobu „pogrešnog pola“, a u Kini idete u zatvor za sve živo. Ako je za pomeranje sa mrtve tačke i izlaženje iz krize najvažnija nada, na planeti realno ističu rezervoari nade. Ponestaje nam obećanih zemalja, ideala i sigurnih luka.

Šta se za to vreme dešava u Srbiji, čiji Ustav i dalje nije otišao dođavola poput Američkog? Ako zanemarimo buku koja se podigla oko dešavanja u Americi, meni je u oči upala činjenica do koje mere je ovim događajem konačno ogoljena ogromna količina licemerja u ljudima koji sebe s ponosom nazivaju „rodoljubima“, iako je upitno do koje mere vole bilo šta, a kamoli Srbiju. Analizirala sam komentare i profile ljudi koji su slavili i pozravljali ovu odluku, rugali se ženama i svađali se s njima.

Svi oni ljudi koji su nazdravljali kada su srušene zgrade Svetskog trgovinskog centra u Njujorku i koji navijaju „da Putin baci bombu na trulu Ameriku i pobije g*vna“, odjednom su pali u ekstazu zato što je tamo zabranjen abortus i zato što će se „sačuvati život“, kao da su ceo svoj vek proveli strepeći za živote malih obespravljenih, a još nerođenih Amerikanaca. Svi koji su bili spremni životima da brane pravo na odluku o svom telu i pravo na to da ne moraju da prime vakcinu, sada su oduševljeni činjenicom da u nekim državama više ni žrtve silovanja neće moći da abortiraju.

Svi oni koji nam godinama za sve što se dešava „krive truli Zapad“ i koji nikad neće Americi oprostiti bombardovanje, koji su decenijama drvili kako je sve što dolazi iz Amerike trulo i odvratno, preko noći su posle jedne odluke Vrhovnog suda počeli da se kunu u Američku demokratiju, vladavinu prava i da je slave. Ne znam šta oni danas misle o Putinu i Rusiji u kojoj je abortus i dalje dozvoljen. Da li sada to sve znači da vole Ameriku i mrze Putina?

Da li to znači da su neki „antivakseri“ odjednom odlučili da je OK da im država, i to Amerika, odlučuje o telu?
Ne znam da li sada svi oni smatraju da je Srebrenica genocid zato što je tako rekao sud u Hagu koji priznaje za njih presveto američko pravosuđe? Ili je ovo novokomponovano veličanje Amerike i njihovih zakona izolovan presedan koji se dogodio zato što je Amerika ovim činom napravila nešto poput duplog okreta – nanela je zlo onima koje naši „rodoljubi“ više mrze čak i od Amerike, a to su žene koje hoće da žive svoj život. Biće da je ovo poslednje. Ako jeste, sramota je ogromna.

Ipak, želim da verujem da će to nasilničko zadovoljstvo po Tviterima, opskurnim jutarnjim programima i YouTube kanalima kratko trajati, da će sloboda ponovo pobediti, ali sam i prilično sigurna da ovo nije poslednji put kada će žene morati iznova da se bore za nešto što je odavno moralo da prestane da se dovodi u pitanje.

Činjenica je da svaka velika društvena, politička ili ekonomska kriza često sa sobom povlači i krizu ženskih prava, jer nasilnici u trenutku gubitka kontrole po pravilu pronalaze smirenje u oduzimanju prava ženama. Ovo se dešava u nasiljem ispunjenim domovima, u kojima muž zbog problema na poslu udari suprugu ili dete, a dešava se i u narodima koji se prepuste strahovima i agresiji zato što su političari napravili haos koji rešavaju još većim haosom. Sve u svemu, ništa od toga nema veze sa brigom o deci. Oduvek se sve svodilo i svodiće se na iživljavanje agresivnih slabića, koji su u nekom svom problemu i zato se plaše slobodnih ljudi.