Zabava je pukla koliko i novinarstvo. Iako sam novinarka, pa samim tim i predodređena na ideju o tome da je novinarstvo uzrok i posledica svega, mislim da je urušavanje zabave možda i veći problem za naše duše od unakaženog sistema informisanja.
Informacija, zabava i edukacija su tri uloge koje mediji u teoriji treba da obavljaju. S razlogom je to deo prvog predavanja, na prvoj godini svih fakulteta koji imaju smer „novinarstvo“. Da bismo živeli aktivne i dobre živote i donosili dobre odluke potrebno nam je da budemo informisani, dobro bi bilo da stalno rastemo kroz obrazavanje i neophodna nam je čista, zdrava zabava. Zabava nas odmara od problema, ona nas povezuje sa ljudima na način na koji ništa drugo ne može i tu je da nas nasmeje iskreno i opušteno. Nema ničeg ispraznog u dobroj zabavi, ona je suštinski važan i neophodan sastojak dobrih života i dobrih međuljudskih odnosa. Kao i sve ostalo, zabava se sve lakše preuzima iz medija, u kojima je ona odavno spinovana i degradirana.
Zabava ima jedan cilj – povezivanje ljudi i zdravo smejanje. Ona mora ići iz vrline. Zabava nije podsmevanje nečijoj nesreći, nije gledanje sa visine na osobe sa mentalnim smetnjama koje se u rijaliti programima tuku. Zabava nije ni sadržaj koji nas uznemirava, koji nas tera da se poredimo sa drugima na nezdrav način, niti sadržaj koji nas svađa i tera na konflikt. Kad razmišljam o zabavnim programima, prvo mi padnu na pamet „Igre bez granica“, koje sam gledala kao dete. Ipak, uz termin „zabava za široke narodne mase“, prva je asocijacija muzika, koja je tokom godina toliko mutirala da više ne znam žanrovski da je odredim, ali nikako nije zabavna i vesela. Pevanje o patnji, o heklerima, o mržnji, o besu, o kokainu i lekovima za smirenje možda jeste zanimljivo, ritmično i katarzično, ali nije zabavno. Onda se lako dogodi da se na Trgu za Novu godinu okupi sto hiljada ljudi koji uz najpopularnije pevače i pevačice u Srbiji „najluđu noć“ provode tako što kolektivno zapomažu o klečanju ispred manastrirskih vrata, dokazu o ubijanju ljubavi i umiranju na belom. Društvene mreže koje su nastale pod sloganom „Povezujemo ljude“, u međuvremenu su se deformisale i počele da dele ljude usled razlika u stavovima, umesto da ih povezuju na zabavan način. Video igre, koje bi trebalo da nas zabavljaju, su sve nasilnije i većina je svedena na to da igrače drži u stanju napetosti, a ne radovanja. Sve se to vodi kao zabava, iako se niko ne smeje.
Pre nekoliko decenija postojali su čisto zabavni muzički hitovi za takozvane široke narodne mase. Lično, meni bi bilo super da vidim desetine hiljada ljudi koji pevaju „Boli me uvo za sve“ od Lepe Brene, uz đuskanje i smejanje. Malo je zdravijih stvari od kolektivnog radovanja. Ne znam kako se dogodilo da zabava iščezne i da je zameni neki mutant u kom ništa ne prolazi bez drame, te više ne postoje zabavni programi koji ne uznemiravaju ljude i koji ih makar malo ne podstiču na rasprave i podele. Sve u svemu, jasno je da se dogodilo i da je to prilično veliki problem koji se ne završava kad ugasimo medije.
Gotovo da ne postoje odnosi za koje zajednička zabava nije ključna. Šanse da romantična veza između dvoje ljudi opstane bez faktora zajedničke zabave su vrlo male. Porodice koje se zajedno zabavljaju su uvek čvršće i jače od onih koje se samo egzistiraju. Uz zabavu se lakše uči, kreativnije radi, lakše podnosi starost i bolje odrasta.
U takvom vremenu, svedeni smo na čistu zabavu samo ako imamo redovni kontakt sa decom, jer kod njih to ne prolazi. Detetu neće biti zabavno da gleda svađu, čak ni ako se u „prajmtajmu“ svađaju baš jako popularni ljudi. Dete hoće da bude veselo i da se igra, jer je igra zabavna. Dete od četiri godine bolje kapira fenomen zabave od 90 odsto odraslih, obrazovanih ljudi kojima je zabavu zamenilo otupljivanje, dokazivanje ili podsmevanje. Da sve bude još tužnije, zabava nema veze sa parama. Možemo biti švorc i igrati društvene igre ili se smejati uz gitaru, ali sve lakše zaboravljamo da je to opcija, jer nam se nude druge stvari.
Nije važno da li na kraju napornog dana puštamo rijaliti ili jako dobru seriju, poenta je da je puštamo zato što hoćemo da „odmorimo mozak“, što u prevodu znači da budemo u nekoj tupoj fazi egzistencije. Nije važno da li idemo u sumanuto skup fensi restoran ili na svadbu pod šatorom, ako samo idemo da budemo viđeni, a ne da se provedemo i
smejemo. Nije važno da li se raspravljamo u kući o neoliberalizmu i feminizmu, ili o tome kako strani plaćenici stalno nerviraju Vučića, mnogo je problematičnije ako sa ljudima koje volimo ne provodimo vreme radeći nešto što je svima zabavno i prijatno.
U redu je da se pitamo zašto se sve više udaljavamo i zašto je sve manje osmeha na ulicama, ali se bojim da nije dovoljno dokle god odgovornost svaljujemo na druge. U vremenu strepnji, mnogo je značajnije pitanje: Kada smo se poslednji put stvarno zabavljali i smejali svi zajedno?
BONUS VIDEO Ljubica Gojgić: Ne može ćutanje o važnim stvarima biti „zlato“
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar