Poskupljenja liče na devedesete. To što ponovo imamo „vesti iz sveta podzemlja“ baš liči na devedesete. Vračevi, magovi i slični opskurni likovi u medijima podsećaju na devedesete. Zveckanje oružjem je redovna pojava da smo na to navikli, a sada slušamo i pretnje o uvođenju viza Srbiji. Kao što loši đaci ponavljaju razred kad ne savladaju gradivo, tako izgleda mi moramo da ponavljamo jednu te istu užasnu deceniju dok ne savladamo glasove koji nas uporno vuku u mrak.
Mojoj generaciji su uzeli detinjstvo, sada uzimaju detinjstvo našoj deci. Ista je ekipa, iste su fore koje se primaju na isti način. Propaganda je toliko otvorena da su je svi svesni. Ljudi govore kako ne veruju medijima, pa onda poveruju u najgore laži. Svet u ozbiljnim godinama se svađa sa odraslim ćerkama i sinovima zbog političara. Dominira osećaj da je situacija loša po nas, ali da smo „mi u pravu“. Silni neki ljudi se masno bogate dok govore o „teškim potezima koji su neophodni“, kako bi se zaštitio napaćen i ugrožen narod, naš narod, iako taj isti ugrožen narod od njihovog bogaćenja i od njihovih govora biva samo ugroženiji. Oni koji vide šta se dešava imaju osećaj kao da tonu kroz živi pesak.
Rambo je u jednom intervjuu rekao da „Neuk čovek instinktivno odbacuje svako znanje, jer ga znanje ometa dok razmišlja“. U vremenima krize, znanje i činjenice su posebno neprijatne, pa se lakše odbacuju. Sva ta razmišljanja neopterećena prvo činjenicama, pa onda i lišena ljudskosti, bivaju samo glasnija, agresivnija i udruženija.
Ni ne osetimo godine koje se nižu. Gubimo zdravlje, volju za životom, svest o ostatku sveta pošto ne putujemo, gubimo roditelje, delove zemlje… Menjamo se, ali pomalo. Nema grubih rezova, dok ne otupimo toliko da i grub rez deluje kao normalna stvar. S vremena na vreme, poneko se zapita kako sad odjednom u Skupštini ljudi iz vlasti otvoreno veličaju Miloševića? Kako se zaustavlja ovaj vremeplov apsurda?
Društvene mreže imaju opciju „uspomene“, kojom nas podsete šta smo radili na današnji dan. To je zgodna opcija, može da sačuva razum čoveku koji živi dnevne vesti od pre trideset godina. Tako sam počela da praktikujem čitanje vesti od pre pet, deset, čak i petnaest godina, kao što pratim dnevne vesti. Čitam šta su ovi ljudi koji nam sada prete govorili tada, šta smo krizom smatrali tada, a i šta smo tada smatrali nečuvenim ponašanjem. Čitam šta je zaista bilo, a šta nam danas govore da je bilo. Gledam Utiske nedelje onda i sad. Ne budem bezbrižnija. Propaganda je anestetik za gorku stvarnost, čak i kad u nju ne veruješ. Ipak, bude mi lakše. Bez anestezije je stvarnost bolnija, ali se i jasnije vidi do koje mere nije održiva. Nismo mi loša zemlja, ovde ne žive ni glupi ni zli ljudi. Samo su nas dugo ubeđivali da jesmo, pa se svako ko misli oseća usamljeno.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare