Piše Miljana Nešković: Abortus već previše zavisi od muškaraca

Abortus nije jednostavna stvar. To je odluka koju žena donosi sama i sa čijim se tegobama na kraju dana uvek bori sama, iako za nju nije sama kriva. Znam žene koje imaju više od osamdeset godina koje i dan danas imaju traumu od abortusa, bez kog ne bi danas ni bile žive. Svaki put kad neko dobije prostor da na televiziji priča o čedomorstvu, sve one iznova proživljavaju svoj abortus. Krive sebe, jer ih društvo krivi.Istina je potpuno suprotna. Žene su uglavnom najmanje krive za svoje abortuse. Svako ko je u školi ili kroz praksu imao priliku da nauči da decu ne donose rode, znaju i da žena ne može da zatrudni sama, iako dete mora da nosi sama, rodi sama, a često i da odgaja sama, pod uslovom da reši da trudnoću ne prekine. A zašto mora da donosi tu odluku? U prevelikom broju slučaja zato što je On rešio da mu se „ne prekida“. On može da bude dečko, može da bude i muž, može da bude i silovatelj… Da ne ulazimo u detalje. Za potrebe ove argumentacije On je muškarac koji je zarad svog zadovoljstva postupio nesavesno prema Njenom telu i Njenom Zdravlju.U državama koje su naprednije od nas i na koje bi trebalo da se ugledamo, takvo ponašanje je krivično delo. Nesavesni snošaj protivan želji žene jeste napad na njeno telo, njeno fizičko, ali i psihičko zdravlje. Taj čin ženu izlaže strahu i dovodi u opasnost da razmatra da li ima snage da abortira ili će roditi dete koje nije želela. Ako se strah ostvari i žena zatrudni, ona će od tog jednog Njegovog nesavesnog čina snositi posledice celog života. Moći će da abortira, moći će da se dovoljno emancipuje i objasni sebi da niko nema pravo da joj nabija krivicu za to što je preuzela kontrolu nad svojim telom i svojim zdravljem, ali očigledno ni sa osamdeset godina neće moći da izbegne javno maltretiranje koje će je podsećati na ono što je želela da ostavi iza sebe.Silovanje nije samo zloupotreba fizičke sile u modernim društvima, već svaka zloupotreba moći zarad seksualnog čina. Ta moć može da bude i emotivna. Žena koja je u braku, rodila je već dvoje dece i više ne želi da rađa, ima pravo na pravnu zaštitu od muža „koji hoće još jedno, pa se nada da se ona neće mnogo ljutiti“. Ima pravo da čuje od države da bi se takvo ponašanje njenog muža tretiralo kao jedan vid silovanja u braku. Ima pravo i njen muž da bar u trećoj deceniji 21. veka nauči da je to ponašanje neprihvatljivo i da na to nema pravo.Svaki put kad se pojavi peticija za ukidanje abortusa ili kad čujem nekog sveštenika kako priča o smrtnom grehu takozvanog čedomorstva, zapitam se kako nikome od tih boraca za prava fetusa nije palo na pamet da osude nesavesno ponašanje muškarca prema ženskom telu, zloupotrebu poverenja i pozicije nadmoći u seksualnoj sferi, koja je mužjacima prirodno data.Muškarac može svojevoljno da napravi stotinu dece svake godine i da ih isto toliko unesreći time što nije otac. Ili ne mora. Može da bude časna osoba ako želi. Odluka je uvek samo na njemu. Žena to ne može, ali može da onu priliku koju ima da bude roditelj makar iskoristi kad, kako i ako želi, zahvaljujući tome što je ljudsko biće, a ne životinja.Abortus je strašna stvar za svaku ženu koja kroz to prolazi. Nikad neće biti iskorenjen, ali može da bude sveden na minimum prevencijom. Edukaciju smo dobili. Ko nije razumeo do sad, nikad neće. Mnogo pametniji od nas znaju da je sledeći korak kriminalizacija ponašanja muškarca koje ženu stavlja u situaciju da neželjeno zatrudni.BONUS VIDEO: Nikola Parun: Kako "cancel kultura" utiče na srpsku politiku?"

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=podcastmiljananeskovicnikolaparuniseakizemisije-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="3095885"]***Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram