Svako drugo rešenje za Srbiju je bolje. Čak i partijski kadrovi koji bi u Tužilaštvu činili ono što Atlagić i Orlić rade u Skupštini. I ta rigidnost bila bi delotvornija od sadašnje anestezije pod kojom se nalazi tužilačka organizacija.
Retki su pojedinci i delovi društva koji pozitivno ocenjuje rad srpskog tužilaštva. U anketama građana ovaj stub države je na samom dnu poverenja. I baš u takvoj situaciji Zagorka Dolovac se ponovo kandiduje za čelo ove institucije.
Nečinjenje je osnovna odlika ekipe koju vodi. Nečinjenje je mnogima prva asocijacija na pominjanje njenog imena. To je sublimacija njenog jedanaestogodišnjeg rada. I šta se može očekivati od takve tužiteljke – da otkloni propuste, da koriguje samu sebe ili, jednostavno, da nastavi po starom.
Koga će Zagorkin novi mandat obradovati – profesionalce u policiji i tužilaštvu, borce protiv korupcije, uzbunjivače, ponižene i progonjene, opljačkane i prevarene? Teško, oni su iskusili njen (ne)rad.
Možda bi se takvoj tužiteljki obradovali u Venecueli, Somaliji, Severnoj Koreji… ali ovo je ipak Evropa. Izvesno je da ćemo osmeh videti kod članova naprednjačke sekte koja je zarobila državu. Neće biti razočarani ni mafijaški klanovi, ni jedini ponuđači na tenderima, čak ni strani investitori.
Nijedna veća korupcionaška afera nije pokrenuta za njena mandata. Nije normalno da tužilaštvo ne interesuje zašto su kilometri puta u Srbiji najskuplji u Evropi. Da ih nije briga koliko košta spomenik Stefanu Nemanji, da ne vide izvlačenje para iz Telekoma, da ne haju za pljačku Krušika, prodaju Beograđanke, Savamalu, privatizaciju banja… Ni Palmu nisu saslušali.
Čitava Evropa vidi da je Beograd postao perionica prljavog novca, samo oni ne. Ekipa Zagorke Dolovac ćuti na penetraciju fašističkih ideja, ne primećuju krađe i kupovine glasova na izborima, njih ne dotiče govor mržnje i panika koju širi vlast preko tabloida. Gluvi su na decenijsko nasilje huligana, ne znaju da su ljudi nestajali i kasapljeni.
Šta je to što tužiteljku motiviše da još šest godina komanduje svojim kolegama? Kome lik koji Zagorka gleda u ogledalu uliva poverenje? Može li taj odraz pasivizma da pomogne državi razapetoj na mafijaškom čekrku. Ili se to nekako prepliće sa vrednosnim normama „nevidljive“ gospođe?
Da li ova Novosađanka ponavlja u sebi „ko će, ako ne ja“ ili je i ona nekakav zarobljenik? Možda joj je rečeno, tamo gde tajno odlazi, da se na nju računa, da mora konkurisati. Ona zna šta takva podrška znači, to nije preporuka, više liči na direktivu ali nikoga, pa ni nju, ne oslobađa odgovornosti.
Da sve bude grotesknije Zagorka je jedini kandidat i njen izbor je potpuno izvestan. Taj „izbor“ protiče u tišini, kao da su se svi pomirili. A do juče su građani i opozicija protestovali ispred Tužilaštva. Tražili su samo da tužioci rade svoj posao.
Ne treba gajiti iluzije da bi izbor drugog kandidata izvukao Tužilaštvo ispod partijske naprednjačke noge. Za to su potrebne malo veće promene od personalnih. Ali, Srbiji treba diskontinuitet i u odnosu na Zagorku Dolovac.
Sve je to lepo nacrtao profesor i dramski pisac Nebojša Romčević – valja se podsećati „Ako tužioci i sudije nisu spremni da sprovode zakon, moraju da znaju da su baš oni ti koji ovu zemlju guraju u građanski rat i konačni nestanak Srbije“.
Ubeđen sam da Dolovac neće izgurati treći mandat do kraja, nadjačaće je gnev naroda. Propustila je priliku, baš kao i direktor Javnog servisa da se elegantno izvuče iz naprednjačkog gliba u koji je cela zemlja uvaljena.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare