Samo su Bednici na čelu Beograda i ljudska pohlepa mogli u završnom činu da izbace rezultat ravan katastrofi - pozorište "Boško Buha" uknjiženo je 2017. godine kao vlasništvo nekakvog Peconija. Nije reč o glumcu, reditelju, već o srpskom biznismenu.
Ništarije na čelu prestonice dozvolile su da čuvena pozorišna scena pređe u privatne ruke. I da se tim prostorom trguje kao svakom drugom nekretninom. Sada je, kažu, vlasnik izvesni Aca Bosanac, koji je verovatno čuo za Dobricu, ali za Dobričin prsten teško.
Pozorište – to je svetinja, institucija starija od svake države. Pozorište je Kultura. Kultura najčešće nije profitabilna, ali je duša jednog naroda.
O ustanovama kulture, o vrednostima i njenim poslenicima stara se vlast. Ona im obezbeđuje uslove za rad, finansijsku i drugu pomoć. Što reče onaj Englez dok su na London padale Hitlerove bombe – šta ćemo braniti ako ne branimo kulturu.
Glumci, baš kao i slikari, pesnici… nisu poznati po bogatstvu već po umeću, talentu i posvećenosti. Njih materijalno manje zanima, oni su u drugom sistemu vrednosti.
Nemaju ni političku moć, nisu članovi mafije i ako ih država ne zaštiti, ko će? Ali Bednici iz uprave Beograda odrekli su se „Boška Buhe“. Uveli su u posed gospodina Peconija, koji očigledno nije gadljiv.
Pročitajte još:
U svetu i u Srbiji bogati ljudi su ulagali u kulturu, pomagali, međutim, ovde je reč o biznismenima novog vremena. Ne znam da li su stimulisali beogradske Bednike, da li je radila sprega, ali razumem viziju – uzmi kvadrat ma gde bio. I uknjiži ga, dabome. Ako je crkva na prodaju – kupi, ako je zgrada Skupštine – kupuj, ne pitaj za popove i poslanike.
Šta je briga Peconija što je kroz „Buhu“ za 70 i kusur godina prošlo više od pet miliona gledalaca, uglavnom dece. Šta ga je briga za nagrade koje su glumci i predstave osvajali. Ipak, da mu se „Kafe Teatar“ kojim slučajem međio sa zgradom na Andrićevom vencu, sumnjam da bi bacio oko na istu. A manja bi šteta bila.
Promena vlasništva učinjena je odlukom suda. Sudijama je bilo normalno da se biznismen uknjiži na 229 kvadrata državne zgrade, u kojoj rade glumci. Nije im tu bilo ništa neobično. Isto bi, valjda, uradili i sa Narodnom bibliotekom, muzejima, sa Pravnim fakultetom… Možda bi te ljude iz suda trebalo poslati na kakav test, jer ne rade se takve stvari pri zdravoj pameti. Sa njima testirati i maloumnike iz gradske uprave, koji su, „slučajno“ propustili pravo na žalbu.
I sve se krilo od građana. Umetnike i javnost su zamajavali pričom o rekonstrukciji, pa potom o grešci u katastru. Bednici su u međuvremenu stigli do ministarskih fotelja, dok su njihove produžene ruke krenule da sele pozorište u Beograd na vodi. Da ih „zbrinu“, a da prostor ostane knjižnom vlasniku. Perfidnu igru razotkrile su suze i bunt glumaca.
Plači, Srbijo, nema ti spasa sa nama ovakvima. Sve je na prodaju, Džaja prodade dušu đavolu, đavo prodade narod (i teritoriju), a đavolovi šegrti pozorište. Oseća se zadah propadanja.
BONUS VIDEO: Milenko Vasović: Srbija ima taj dar da prodaje trule jabuke
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare