Svako jutro kad krene u svoju "belu" fabriku Ljubomir Gojković se upita - „Državo zašto mi ovo radiš?“. Već nekoliko godina on i supruga mu Zlata osećaju se kao građani drugog reda u rođenoj Srbiji u koju su uložili rad, nadu i novac. I ništa nisu očekivali zauzvrat, sem da se i Srbija odnosi prema njima pošteno, da im ne odmaže.
Zlata i Ljubomir imaju oko 300 krava i srpskom tržištu godišnje isporuče 700, 800 hiljada litara mleka. U sledećoj godini planiraju proizvodnju od 1,2 miliona, obnovili su stado, uvezli 100 junica iz Holandije. Imaju i 17 zaposlenih koje ne zovu radnicima, već svojim saradnicima. I sve obaveze izmiruju u dan.
To je prvi deo priče koji lepo zvuči, ne samo za naše već i za evropske prilike. Drugi deo je mnogo ružniji i on je svojstven nama, našim nameštaljkama, ugradnjama, burazerskim linijama i ko zna čemu još.
Bračni par Gojković je u jesen 2018. godine odlučio da okonča siguran posao sa trgovinom i preseli se iz Čačka u Kelebiju gde su kupili farmu. Pošteno platili, imali osećaj da rade nešto plemenito. Hteli su, kažu, da nešto ostave i unucima. I tada počinje hod po trnju.
Mali iskorak iz priče – ne sećam se za koga ono rekoše da kupuje zemlju po Vojvodini. Jel ono njegov brat reče da nema ni jedan ar na svoje ime. Moguće. E zbog onih što nemaju nijednu kravu, a gazduju stotinama i hiljadama vojvođanskih hektara, Gojkovići nemaju ni stopu zemlje za svojih trista grla. Kakav besmisao, zamislite, da je Srbija prodala Kinezima RTB Bor, a da im ne da da koriste rudnik bakra.
Opština Subotica raspolaže sa 18.000 hektara državnog zemljišta. Vlasnici farmi imaju pravo prečeg zakupa, pravilo je da uz jednu kravu „ide“ jedan hektar. Gojkovićima bi trebalo da pripadne 200, 300 hektara, toliko je farma u Kelebiji obrađivala dok nije prešla u ruke čačanskog bračnog para. No, ima važnijih, državna službenica im je to otvoreno rekla.
Pričao sam sa Ljubomirom, ne skriva očaj. Umesto da sami proizvode lucerku, kukuruz… sve moraju da kupuju. Veli, „nas uništavaju korumpirani ljudi na bazačni mestima, igraju se tuđim životima i tuđim kapitalom“.
Pisao je Ljubomir i Branislavu Nedimoviću, srpskom ministru poljoprivrede, upoznao ga sa ignorisanjem u opštini, pitao ga da li tako izgleda podrška koju država daje privrednicima. Odgovor nikad nije dobio, briga je ministra za farmu od 300 krava. Ima on važnija posla. Uzgred njegovo ministarstvo duguje Gojkovićima devet ,miliona dinara za subvencije (mleko, plus uvoz junica).
Zemlja se, očigledno, daje drugima, onima što u imanje „ulaze“ sa rotacijom, a izlaze punih novčanika. Što imaju veze i članske knjižice, što umeju da gurnu u džep. A na celu priču dodajte hiljade hektara koje su dobile arapske firme i pozive onom nemačkom mesaru, samo da dođe i dobiće koliko hoće hektara.
Za belosvetske tipove ima i para i njiva, za srpskog domaćina – nema. Napredna Srbija.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare