Država se obrukala, a bravo za Čačane. Oni su se pošteno odužili doktoru Slobodanu Blagojeviću kome su verovali i koga su voleli. Lečio ih je od korone, a korona je baš njega pokosila.
Iza uglednog interniste ostali su supruga Katarina, sin Uroš i ćerkica Ana. I kredit za stan. Još Blagojevići nisu uspeli da se saberu od gubitka koji ih je zadesio, a bankari su iznova dokazali da nemaju dušu. Zvali su – rata mora da se plati. Voleo bih da sam ovde mogao da napišem – a onda je država priskočila i preuzela brigu o kreditu. Ali, nažalost, daleko smo mi od takvog poimanja obaveza.
Srećom, ono što je nebitno za državu važno je za obične, a velike ljude.“Quantox fondacija“ koju su nedavno osnovali Vuk i Milan Popović vlasnici kompanije „Quantox Technology“ pozvali su Čačane da pomognu. Mnogi su se odazvali, za dve nedelje prikupljeno je 25.000 evra i kredit je otplaćen. Katarina, Uroš i Ana sada imaju krov nad glavom.
To se zove humanost, čovekoljublje, solidarnost… i to je lepše lice Srbije. Ono drugo ružno lice, stanuje u kabinetima i ministarstvima. I ta rugoba koju mi plaćamo, ne haje ni za kakavu porodicu, tamo nekog pokojnog doktora.
Šta mislite da li ministar zdravlja zna za slučaj iz Čačka? Šta mislite da li onaj nesrećni ministar za brigu o porodici ima pojma kroz kakve muke prolaze familije preminulih medicinskih radnika. Da li ikad na te ljude pomisli ministarka za rad i socijalna pitanja. O gospođici Brnabić da i ne govorim. Ona „mora da razume kako da razume“.
Nije čačanski doktor stradao na zimovanju ili u obračunu „navijačkih grupa“, nego na „prvoj liniji fronta“. U borbi za narod. On je jedan iz one grupe oko koje nema podela, za koju i vlast i građani kažu „naši heroji“. On je kao državni službenik pao na najvažnijem državnom zadatku. I? I ništa, on je za državu samo broj. A taj broj je premašio 120.
Zna li iko u Vladi Srbije od čega će da živi troje maloletne dece Danijele Gordić, doktorke iz Kraljeva? Zna li išta, ijedan ministar o deci doktora Gorana Ivanovića iz Rače. Ima li država uopšte evidenciju o porodicama zdravstvenih radnika stradalih u crvenoj zoni?
Moralna je obaveza, ako to ne piše u nekom od zakona, da se svaki gubitak lekara, sestre, medicinskog osoblja tretira kao gubitak u vreme rata i prirodnih katastrofa. Nema razlike između njihove smrti i smrti junaka sa Cera, Kolubare, (nepotrebnog) Sremskog fronta. Svi su oni dali život za spas otadžbine.
Zato i otadžbina ima obavezu da preuzme brigu o deci preminiluh, da im obezbedi stipendije do kraja školovanja. I to ne neku crkavicu, nego onoliko koliko bi im i roditelj obezbedio da je živ. I tako sve do 25, 27. godine. Ta deca moraju osetiti da država stoji iza njih umesto stradalog oca ili majke. Da im mladost bude manje stresna.
Za takav častan potez ne treba mnogo novca. Potrebno je manje od rukava Stefana Nemanje, manje od kapije na Nacionalnom stadionu, manje od premeštanja mosta na suvo, manje od pomagnja bogataša sa 2×30 evra. Potrebno je manje od ludila.
Valjda je normalno da za nezaposlene bračne drugove preminulih Srbija obezbedi posao, a za one koji su podstanari državne stanove. Ako toga nema neka država javno kaže da prezire svoju decu. I neka se vlast ne nada da će se na njene buduće pozive neko odazivati.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare