Piše Maja Uzelac: Zlatna svadba

Došli su iz Zagreba, i sa Kosova, i svi mi odavde, Iz ovih raznih Beograda. Bili su unuci, i kolege, i prijatelji, i snaje. Samo sin ne. Jedan. Jer je otišao pre njih. Ne znamo gde, ali nadamo se Da negde gde je lepo.

A slavilo se pola veka.
Kako su dvoje ljudi zajedno.

Zar se i to može?

U ovom 21. od vekova?

Jbg da.

Za poklone su rekli
Nama ništa ne treba.
Dajte priloge da se izleči neka jedna devojčica
A ljudi navikli sms-om da leče decu pa rekli normalno

Sve je dakle bilo sasvim normalno
I lepo
Prema okolnostima
I normalno
Nadasve.

I Blagoje je, tom prilikom rekao:

Kako on u životu nije umeo da pokaže osećanja.
Kako su ljudi oko njega zbog toga često patili.
Kako je zato
Sada
Rešio da kaže
Svojoj ženi

– Volim te.

Muk.

I svet se nije raspao.
Nisu se izlile reke, nije naprslo tlo i nije potekla lava, nije počeo sudnji dan
Nije
Samo je jedan Balkanac otkrio da nije sramota

I da je trebalo tako mnogo ranije
I da je ikad ipak bolje nego nikad

Za sve što je bila bitna
Jednoj ženi
Samo baš to da
Kaže.

A da nije u pesmi
Narodnoj
Kad već ju je izgubio
Kako smo ovde navikli
Je li.
E, onda može

Obično
…
E pa, ne.
Nego pre.

I tako je jedan Blagoje obrnuo epski narativ.
_

Što ne znači da pesme nije bilo
Jer jeste

Svirao je orkestar
I pesme su se naručivale
U kojima
Neki čovek nekoj ženi

Dušu izliva
Kad je već otišla
I više joj ništa najzad
Od njega ne treba
E, onda može

Pa sam bila još ponosnija

Na Blagoja.

Pesme su se naručivale
Ja sam
Kao i uvek:
Crne kose.

Moj otac okitio svirače
Jer moja majka mu je rekla:

Ćerka tražila pesmu
.

Bilo je sve zajedno za
Mnogo više rakija nego što se popilo
Jer kapitalizam, ‘naš. I radi se sutradan.
Sve nek je i nedelja.

E pa
_

I znate šta
U ovoj poemi
Samo ne bih da bude
Da je muškarac junak
Kako to uvek na kraju bude
Jer

Iza ove normalne situacije
Koja je užasno nenormalna
Iz nekog razloga

Tu je Veka
Koja je uglavnom ćutala
A ne neka druga žena
A eto
Znate
Zbog Veke

Zbog Veke je sve ovo
Sve baš ovako

I bilo.

…

PROSTO. Dugo sam pisala o kompleksnim stvarima raznih vrsta, za manje-više svaku novinu u zemlji – o suptilnosti i sofistikaciji kulture i medija, društva, mode, interneta, bože me sačuvaj – čak i politike; shvatam, međutim, da grupno nismo savladali osnove funkcionisanja, samu bazu jbnog postojanja, koja treba da omogući dalje bavljenje bilo čim ozbiljnijim.

I evo, najzad, imam iskustva, nemam frku, nije mi stalo do reputacije, a nemam ni nešto mnogo vremena. Prvi put u životu, pisaću kratko o najprostijim stvarima najprostijim rečnikom. Svima nam najviše znači, a više nemam živaca da preskačem.
Uozbiljimo se. Budimo najbolji mi. Ne budimo pičke.
Neko s rokom trajanja ne može to sebi da dozvoli.

Bonus video: Glas, dirka, bas „I Wish“