Kao noj u pesak, zabadam glavu u feed i nastavljam dalje.

Koji feed je u pitanju? Koigodoćeš. U mom slučaju instagram ima prioritet, lože me lepe slike. Ali to ne znači da posle neću preći na fejs, pa u tren oka završiti u zečjoj rupi, što se zbiva sa svim lošim zekama…a to smo ovih dana #svimi. Nego, što feed, zašto ne story?
Normalno, zatim i story, ko sitničari? Nema razloga da preskočimo sve te dnevne detalje tuđih rutina koji se nisu probili do zvanične izložbe na feedu. Story je nešto najbliže špijunaži prijatelja &porodice što je internet do ovog časa izmislio, a najlepše je što u tom tehno-sociološkom eksperimentu svi učestvujemo dobrovoljno. Hej, pa tinejdžer koji kevi ne kaže ćao na izlasku iz kuće srećno postavlja fotku s džointom i flašom votke u ruci na story, jer – šta nije na instagramu, nije se ni desilo. A, šta god o tome mislila mama, valjda je ipak bitnije šta misli Luna. Iskra. Mimi. Neka od njih. Uostalom, gudrica i ćepi su samo usputne pomagalice, a mamina internet-adikcija je stabilna kao Beograd na vodi.
Drugo, kad se svi obaveste, story ionako prohuji s vihorom, njegov životni vek je 24h. E sad, jeste, postoji snepšot. (Da, živećeš s tom votkom i vutrom u roditeljskom kompjuteru
zauvek. I ne, nećeš moći da tvrdiš da je protivnik sanjao.)
Toliko o tome, ali to nije tema.

Lajkuješ, šeruješ, komentarišeš i misliš da nešto radiš. Negde učestvuješ. Nešto menjaš.
Sad, dobro što to radiš, dobro što to misliš, nego: mnogo VOLIŠ to da misliš.
Taj lepljivi fantazmagorični aktivizam, ta ideja o tome da si bitan za život i budućnost drugih ljudi samo klikom na dugme…ta vizija pali. Vozi. Radi. A da ne mrdneš dupe. Magija!
Da, ta ideja je previše zanosna da bi iko sebi dopustio da je se dobrovoljno odrekne.
Klikni i spasi drvo. Klikni i doniraj tuđi organ. Klikni i proslavi ovu pesmu. Klikni i usreći Lunu.
Klikni i spusti rejting kandidatu.

Samo. Nije se ispostavilo.
Tu smo gde smo. Ko nije imao televiziju, jer ne može da gleda ta sranja, taj je zabio nos u feed i šerovao dok se ne onesvesti.

I, ono.
Zamisli.
Nije se desilo.
Ništa.
Ni ovde.
Ni, uglavnom, bilo gde.
Nikad.
Još uvek imamo Vučka, Paju Patka. Imamo koronu, i rupu u ozonu. Imamo depresiju imamo represiju. Imamo rasiste imamo fašiste. I imamo fine ljudi koji prstom jbno nisu mrdnuli da se to promeni. Osim po tastaturi, ofc.

Šta hoću da kažem?

Dajte hakere neke ozbiljne. Da sve sruše.
Jer, ti imaš tu potrebu da nešto mrdneš, duboko u kostima ona tinja…ali…izgleda da je lajkovanje na dnevnom nivou iscrpljuje.
Hleba i interneta, to je ono što nam drži telesine u kaučima.
Kafe i interneta, to je ono što naše dredove, bradice, cegere i organske majice drži prikovane za anatomske stolice.
Interneta. To je ono što nam glave drži u oblacima digitalnih ushita, padova i bajalica.

Držimo se za mrežu zubima, dok avion izvodi nikad viđene akrobacije. Potencijalna publika ovaj spektakl ne vidi. Jer sva u njemu učestvuje.

Još jedna jedina šansa postoji.

Ukinite internet i evo ljudi na ulici.
Ukinite internet. Jer, to je još jedino što
Ne damo!
Ukinite internet. I
Evo revolucije.

—

(Ili…ipak prosto Severne Koreje?
Mislim, još nas samo to deli.
Okej, samo sam se šalila.
Lajkujmo dok možemo.
Samo Lajkujmo.
Lajk.)

…

PROSTO. Dugo sam pisala o kompleksnim stvarima raznih vrsta, za manje-više svaku novinu u zemlji – o suptilnosti i sofistikaciji kulture i medija, društva, mode, interneta, bože
me sačuvaj – čak i politike; shvatam, međutim, da grupno nismo savladali osnove funkcionisanja, samu bazu jbnog postojanja, koja treba da omogući dalje bavljenje bilo čim
ozbiljnijim.
I evo, najzad, imam iskustva, nemam frku, nije mi stalo do reputacije, a nemam ni nešto mnogo vremena. Prvi put u životu, pisaću kratko o najprostijim stvarima najprostijim rečnikom. Svima nam najviše znači, a više nemam živaca da preskačem.
Uozbiljimo se. Budimo najbolji mi. Ne budimo pičke.
Neko s rokom trajanja ne može to sebi da dozvoli.