Piše Magda Janjić: Žao mi je Saro, žao mi je Igore

“Once you have perceived that life is very cruel, the only response is to live with as much humanity, humour and freedom as you can.”― Sarah KanePre nekoliko godina, bilo je leto i nije bilo naznaka života kakav je danas ili sam ja bila u boljem stanju, sela sam i pročitala sve drame Sare Kejn. Na Tašu u parku, dok su se moja mala deca igrala. Sara Kejn se ubila 20. februara 1999. godine. Dva dana nakon što je overdozirala od lekova i bila u bolnici, obesila se pertlom od svoje cipele u bolničkoj sobi u Londonu, imala je 28 godina. Sara Kejn je ostavila literarno i pozorišno blago, a koliko je za nju život bio okrutan, objasnila nam je in our face.Zašto baš danas mislim na Saru Kejn, zato što je nekad toliko teško, da ne vidim izlaz. Juče sam išla sa ćerkom da kupi matursku haljinu, malu matursku haljinu jer je mala matura. Smejale smo se, probala je haljine, uživale smo u šljokicama, balskim haljinama, ćaskale sa predivnim prodavačicama u Piramidi. Ne znamo ni da li će se održati slavlje, ali nije ni važno haljine su nam pomogle juče da se moja ćerka i ja bondujemo, da joj kažem kako je meni bilo na maloj maturi i kako sam lomila zglobove jer sam morala štikle ili da umrem.Međutim, život je okrutan i znam šta je čeka. Kako da naučim ćerku da ne prođe kao ja. Ona sada ima 14,5 godina. Mene je sa 15 godina već tukao dečko sa kojim sam bila, moja prva velika ljubav. On je imao 21. Evo me, bečim se na mržnju prema ženama, devojčicama. Od toga da su žene ološ, da se komentariše izgled maloletnih devojčica, da mi neko govori šta ću i kako ću ja, kako bi one trebalo, i uopšte kako da žene jebeno žive a da ne smetaju jer postoje. Jer hoće da kažu nešto, da izaberu haljinu, da ne budu na stubu srama zbog toga što su žive.Žao mi je Sare Kejn, niije uspela da ostane. Ja sam nastavila i sada gledam ćerku i pitam se da li će joj neko zapušavati usta na svakom koraku, tući, maltretirati i svaka pomisao na to me parališe. Šta je čeka? Nisam idealan primerak majke, sigurno sam grešila, a naročito ovde gde svaka druga žena misli da je kriva za nešto i da mora da plati dug za greške.Zadatak je težak, da prenesem ćerki da nije kriva - ni za šta. I da se ne pravda nikome u životu i da može šta hoće. Da živi slobodno, da bude humana i da se zabavlja, kao što kaže Sara Kejn u citatu na početku kolumne. Da kupi haljinu koju hoće, da obuje prvi put štikle, da sluša šta želi, da se našminka, da bude srećna i da se ne oseća krivom. Da je duša krhka, da mora da je čuva i da od sebe sklanja zlo. Da ide punim plućima i da se bori za ono u šta veruje.Meni je sa 42 godine važno da se borim za ono u šta verujem, a to je da nisam niže biće, da sam vredna, i da sklonim od sebe zlo, da bih preživela. Da žene ovde treba odbraniti, i da im treba pomoći i da treba saslušati šta imaju da kažu bez obzira da li su narkomanke, lude, prostitutke, loše majke, dobre majke, ćerke, naučnice. Mnoge i mnogi neće preživeti i već ne preživljavaju. Kao što sam rekla, duše su krhke. Žao mi je Saro, žao mi je Igore, niste izdržali. Ostavili ste da se još više borim da pomognem prvo sebi i svojoj duši, a onda i onima za koje mislim da im je teško, a ima ih oko mene, i mojoj deci.