Dok pokušavate da zaspite, vi koji znate šta ste (u)radili ženama, treba da znate još jednu stvar. Koliko god da ste moćni, jaki, veliki, postoji nešto mnogo moćnije, nažalost i od istine, a to je trauma silovane i zlostavljane žene.

Ko se seća scene iz filma „Mi nismo anđeli“ kada Branka Katić urla: „Silovanjeeee, silovanjeeee“, a Nikola Kojo upada u kola i beži da ih ne uhvati murija i onda kao „hahaha“. Da li je to bilo vreme kada je ta fora smešna? Nije. Ali, mi volimo da se našalimo, iako je silovanje jedno od najtraumatičnijih užasa za ženu. Možda smo danas pametniji.

Slučaj glumice Danijele Štajnfeld koja je u dokumentarnom filmu govorila o traumatičnom iskustvu silovanja može da bude okidač, ali i ohrabrenje za druge žene koje su doživele seksualno nasilje ili su bile zlostavljane.
Došao je dan kada mnogi muškarci u Srbiji neće mirno spavati, a ni njihove porodice. Nažalost ni njihove ćerke, žene, majke, tetke, sestre.

Ženama, koje su doživele nasilje, seksualno nasilje, koje su bile zlostavljane i nose traume, treba vremena. Potrebni su vreme i snaga, a ponekad i da se „opet rode“ da bi osvestile traumu, da bi posle toga radile na tome da se otarase krivice koja ih večno prati, da su ipak one nešto pogrešno uradile, zatim da ih okruženje podrži i ohrabri. Nekad može da prođe i 30 godina i više od trenutka samog čina do onoga kada se ona konačno uspravi i kaže šta joj se desilo. Neke žene nikada ne progovore, nekada je trauma prevelika i potisnuta, a strah ogroman. Nekada je „lakše“ da ne budeš iznova i iznova žrtva, prvo muškarca, pa porodice, i na kraju društva u kom živiš. Neke žene nikad ne progovore jer mrtva usta ne govore.

Danijela Štajnfeld je smogla snage i progovorila i istina će se saznati. Ko god da je silovatelj, sada ne spava mirno, niti će, niti treba da spava mirno i žuljaće ga sve, ma koliko mislio da je žena nemoćna i mala. Neću biti previše iznenađena ni da se u Srbiji silovatelj i zlostavljač izvuče, podmiti, podmetne, okrivi žrtvu, laže, bude nagrađen, naročito ako je moćan. Ali, traj tron na kojem neretko sede zlostavljači i silovatelji, se drma i drmaće se svaki put kada je žena dovoljno osnažena da kaže istinu.

Nisu silovatelji samo oni u haustoru, liftu, mraku, često su to vaši ortaci, mnogo kul likovi, „ma nemoguće da je on to uradio“ muškarci, braća, kumovi, talentovani, lepi…
Dok pokušavate da zaspite, vi koji znate šta ste uradili ženama, treba da znate još jednu stvar. Koliko god da ste moćni, jaki, veliki, postoji nešto mnogo moćnije, nažalost i od istine, a to je trauma silovane i zlostavljane žene. Trauma je toliko moćna i ume da se sakrije najdublje i da razori život, neretko i da otera žrtve u smrt. Ipak, u mnogim slučajevima, žene su jače i žele da žive, a da bi došlo do toga, moraju da sahrane traumu, da upoznaju ponovo sebe, da je iznova prožive i iseciraju, kako ne bi zauvek ostale zarobljene u tom mračnom trenutku kada im se dogodio užas.