1
Čudesni jasmin trajao je bogami zaključno sa subotom - 11.maja. Ranije mi je nekako bio simbol Petrovaradina, tvrđave, jula i festivala "Exit". Ubrala sam poslednji preostali cvet i zgotivala u "Herbarijum". Jer kada živiš u Voćnjaku nekako presovanje cveća postane ti hobi.
Pisanje je mnogo čudna rabota.
A tek pisanje kao posao je jedna od najuvrnutijih stvari koja može da te izabere u ovozemaljskoj avanturi zvanoj život.
Postoje zanimanja i pozivi.
Za jedne se školuješ i greješ stolicu, a drugi te ganjaju i ne daju ti mira doživotno, ma koliko im se odupirao.
To je onaj pesnikov – „Poziv koji menja sve“.
*
Kada sam mojima kao mala saopštila „udarnu vest“ ili ti „epifaniju“ kako bih kada porastem – pisala – mama me je hladna kao špricer – upitala:
„To je zaista predivno, a od čega ćeš da živiš?“
Truman Kapote je genijalno zaključio –
„Neko piše, a neko tipka po tastaturi“.
I, zaista, tipkača i pisaca ima u svakom trenutku dovoljno na Zemlji.
Često, jedni se (o)bogate, a drugi završe gladni u obaveznoj lektiri.
*
Pisanje može biti vrhunska umetnost, ali i zanat.
Ima anonimnih majstora koji stoje iza reklamnih slogana, ima onih „proslavljenih“ tipkača koji logoreju na papiru uz pomoć odličnih urednika izdavačkih kuća pretvaraju u bestselere na listama knjižara. Ima onih koji svojim slovima mogu da vozaju telenovele do apsurda, ima i genijalnih dramskih pisaca, kao i scenarista.
Ima stihoklepaca koji rimuju – „Crko mi punjač za Mek, ode ceo moj štek“, a ima i onih koji napišu neki stih koji obeleži važne instance na primer zaljubljivanja i to od generacije bumera do generacije zumera tipa Bajage ili Boba Marlija.
Eto, da se ovom prilikom zadržimo na slovu B.
*
U mom slučaju, sve je počelo u knjigovezačkoj radnji u ulici Carice Milice.
Tata, (baš kao i deda i pradeda) – beše knjigovezac, a to podrazumeva i radnju „slovoslaganja“.
Biraš slovo po slovo, razvrstana po malecnim fiokama.
I, sastavljaš reči u rečenice i onda sledi – „zlatotisak“.
Diplomski, doktorski, naučni – radovi od kojih će zavisiti mnogo toga u životu „mušterija“.
Odgovornost je velika.
Mora da postoji više para očiju da ne dođe do slovne greške u „tisku“. A oko se lako navikne na rečenicu koja treba da stoji u nizu, ali da li je i u stvarnosti tako.
Počneš kao šegrt – jer si mala. Pitaju te – šta ovde piše?
Sričeš i za svaku grešku koju otkriješ dobiješ nagradicu.
Oko ti se navikne da traži „svinjariju“.
I dan danas, u knjigama koje čitam – tražim – grešku.
A pritom u sopstvenim tekstovima ne vidim da sam zeznula.
Zato je važan lektor.
Baš kao što je meni u mom procesu kada sam uznapredovala do „slovoslagačice“ bio važan – šegrt.
To je bio moj brat. Mlađi.
Sada više nema ni brata ni lektora.
Ljudi ne čitaju sa pažnjom. Imaju koncentraciju za prvih par redova – maks.
Šta turiš u naslov i podnaslov masnim boldovanim slovima – to ti je – što ti je.
*
Samo ljubitelji reči žele da se časte, pa „skroluju“ do kraja.
I zato specijalno hvala čitaocima, toj divnoj vrsti ljudi svih generacija – moguće izumirućoj, ali ja nas zamišljam kao egzotični deo čovečanstva.
Redovno pišem kolumne od 1994. godine.
U raznim formatima i sa različitim poentama.
I da, ova priča je želela sama od sebe da bude napisana.
Plan je bio da pišem o pesmi „Evrovizije“.
O dirljivom spletu okolnosti koji je u finale doveo Srbiju, Hrvatsku i Sloveniju – neke talentovane klince regiona. Navijam za Teya Doru koja čudno peva o retkom cvetu. Priznajem, morala sam na „gugl“ da provalim na kom jeziku i o čemu peva.
Dikcija (joj) je zaista u haosu.
*
Navijam i za bejbi „Lazanju“ jer je presladak.
Nemam pojma ni on o čemu peva, ali me tera na ludi ples. Onaj sumanuti kada igraš sam sa sobom u kuhinji i niko ne gleda.
Htela sam da pišem i o „Prisili“ novom filmu Sofije Kopole, o tome kako se Elvis zaljubio – ali, ima dana za to. Vikendi u futuru.
Ovim malim ogledom o pisanju želela sam da se zahvalim Veselinu Simonoviću koji me je sa dvadesetak godina u redakciji „Vremena“ ohrabrio da pišem kolumne, kao velika.
Ulivao mi je samopozuzdanje da će vremenom slova postajati – karakteri.
Veso, hvala Ti na svemu.
Nedostaješ, rečima – teško opisivo.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare