Piše Luna Lu: Samizdat(i)

Na sajtu "Zadovoljna" glasalo se za najlepšu Beograđanku.

Izabrana je Olivera Katarina. I, stvarno je bila najlepša.

Pita me tinejdžerka komšika Vićina, od milja - "Ko je to?"

Puštam joj insert iz filma "Skupljači perja".

Piči "Đelem Đelem" Čarobnim bregom.

Kaže - "Mhm, pa lepa je."

Nije baš nešto oduševljena. Menja joj se tema.

Pitam je ko je njoj nalepša na svetu danas?

Kao iz topa odgovara - "Tejlor".

Pitam, šaljivo: "Elizabet Tejlor?"

Smeje se, i kaže - "Ma kakva Elizabet. Tejlor Svift!"

Smejemo se u duetu.

*

Maline su se taman ohladile.

Sledi lenjo POPodne u kome se druže dete 20. i dete 21.veka.

Od jaza stvaramo generacijski - jazz.

Naše druženje se svodi na lekcije iz POPularne kulture.

Vićina meni pomaže da shvatim TikTok algoritam, a ja njoj otkrivam heroje prošlog veka.

Važno je da WiFi bude dobar jer razgovor je ilustrovan slikama sa gugla i YT klipovima.

*

Glede Olivere Katarine, mogla sam joj pozajmiti dve važne knjige vezane za njen slučaj.

Jedna je autobiografija "Aristokratsko stopalo", a druga je obavezna lektira sa kojom se u moje vreme, što se kaže - odrastalo.

"Kako sam prestao da sisam prst" Vuka Vuča.

Autobiografija plejboja objavljena je 1984.

Tada sam otprilike imala godina koliko Vićina.

I uopšte nije za taj uzrast, sada tek shvatam, te sam postojanje ovog bestselera prećutala.

*

Kada je Vićina otišla svojim poslom, dugo sam razmišljala kako smo mi sve vreme odrastanja gledali filmove i čitali knjige koji uopšte nisu bili predviđeni za naše godine.

Nisu postojala upozorenja ni disklejmeri - sve nam je bilo dostupno i na izvolite.

Uostalom serija "Ja, Klaudije" bila je takoreći deo školskog obrazovnog programa.

*

Roditelji su radili i živeli svoje živote, a mi bi ostajali sami kod kuće i gledali i čitali šta nam je volja.

Ovo "mi" sada se objedinjuje i opisuje pojmom - "Generacija X".

Priznajem, meni nekako deluje kao da smo bili generacija kojoj bi umesto X, bolje stajalo - samizdati.

Sloboda izbora nam je bila u opisu formiranja ličnosti.

Mogao si biti sve što hoćeš, a činilo se da ima toliko mogućnosti.

Naravno, sada pod "stare dane" plaćaš svoje pogrešne izbore ili pak ubiraš plodove tadašnjih izmaštavanja.

*

Ovih dana baš intenzivno o tome mislim i na pameti mi je genijalni tekst, a po njemu urađen i film - "Rozenkranc i Gildenstern su mrtvi" - Toma Stoparda.

Na samom početku devedesetih išli smo po sto puta da gledamo maestralni duo Geri Oldman i Tim Rot u naslovnim ulogama ove (tragi)komedije apsurda.

Film je osvojio "Zlatnog lava" u Veneciji i brzo je dospeo na veliko platno domaćih bioskopa.

*

Putešestvija ova dva lika veoma su slična našim sopstvenim avanturama.

I, mi živimo u determinisanim okvirima - oni Šekspirovog "Hamleta", a mi sveta danas.

Njihova uloga je mala i nebitna naspram razmera tragedije danskog kraljevića, baš kao i naša u okviru tragedije krvavog pira koji se odigrava na ovom kontinentu.

*

Svi smo mi pomalo Rozenkranc i Gildenstern - "dva mala zupčanika u surovoj mašineriji sudbine".

Ali, ta dva "šrafa" su toliko duhovita, njihova filosofiranja i kontemplacije su urnebesne i njihovi dijalozi su besprekorno napisani da i ako ne mogu da promene ono što je zapisano - ono što je "Maktub" i ono što se dogoditi mora - bar dok se to sve ne desi - bude jako zabavno, smešno i za dušu lekovito.

Kada je sve već dosta apsurdno - neka bar bude u žanru - komedije.

*

I dok me goni ova furka premotavanja 20.veka, samo nekoliko dana pred zvanični početak leta 2024. - ne znam da li je za Vićinu, ali svakako će u nečijem srcu naći mesto remek delo iz 1994. - "Čanking Ekspres".

Jako je teško procesuirati činjenicu da je ovaj film nastao sada već pre trideset godina, a kao da je bilo juče.

Dok vlada stadionska groznica uronite u čaroliju jedinstvenog filmskog autora pod imenom Kar-Vai Vong.

Možda to bude film koji promeni sve(t).