Piše Luna Lu: Perfektan dan za banana ribe

Čudni su putevi misli i zamisli na ovom drumu zvanom život. Potpuno neočekivano, iz nebuha, ničim izazvano - pala mi je na pamet pesma "Sama" grupe "Via Talas".A onda, u cugu, preslušah i ceo album - "Perfektan dan za banana ribe".Inspirisani istoimenom pričom Selindžera - jedna Mira i jedan Bojan odlučili su da se pod tim imenom ploča pojavi na tržištu SFRJ.Štampana je u tri hiljade primeraka.*Bila je to godina 1983.Imala sam 13 i nisam otišla da je kupim tada.Apetit se probudio kada je u bioskop stigao ultimativni hit "Šećerna vodica".U jednoj od ključnih scena kada Sonja Savić kao Dečka luta od noćnog kluba "Bezistan", preko Kneza do fliperane "Rupe" na Kališu - salom je odzvanjao ženski glas - pevala je o tome kako neće moći sama.E, posle tog filma sam se zainteresovala za taj bend.Priča je bila još luđa jer smo otkrili i kako je pevačica i idejni tvorac grupe u stvari bila ćerka predsednika SFRJ - Cvijetina Mijatovića i da Mira ima i sestru Maju, a da im je maćeha veća od života - Stupica Mira.Već kako je to išlo u eri bez interneta, guglovanja, tabloida & senzacija - priča o nekome sastavljala se kao puzla - detektivski smo slagali kockice.*Možda sam kao klinka u bašti SKC-a i srela Maju ili Miru, ali nisam imala pojma ko su. Jedino ko je ostavljao veliki utisak na nas bio je plavooki čudan mladić Pečar Bojan uvek u društvu lepotica - neobičnih zverki.Imao je opaki friz, misteriozni smešak i palio je cigarete ZIPO upaljačem. Tada je već uveliko bio član benda koji smo obožavali "Katarina druga"."Via Talas" tada nije više postojao - postao je gradski mit.*Nas klince - priče sa "Dedinja" nisu zanimale.Sestre su bile buntovne "princeze" iz tog kraja koje su svojim bogatim roditeljima terale inate prešavši granicu "andergraund" kulture - silaskom direktno u heroinski pakao.Tragedija dve sestre - "IT" devojke osamdesetih tema je za seriju. Sa raspadom zemlje u kojoj su bile "važne cice" i one nestaju. Umiru 1991., ali strahotne vesti o građanskom ratu nadjačavaju te dve čitulje u novinama.*Heroin je osamdesetih i devedesetih pobio toliko mladih ljudi - ako ih nije usmrtio, ubio ih je u pojam i osakatio.Neko mnogo verziraniji u pitanja "duboke države" može da objasni u kom momentu moćnici odlučuju kojom će drogom ubijati svoju decu.Sada je sasvim jasno da je kokain izabrano glavno gorivo ove demo verzije države. On se slavi, o njemu se peva - on je dobar deo budžeta - praonica novca radi i gradi - kartel šljaka kao podmazana mašina.*I dok se zahuktava večita izborna kampanja - moneta političara postaju sopstvena deca.Njima se frljaju u govorima - koriste ih za manipulaciju glasačkim telom. A kako se to odražava na dinamiku stvarne porodice - kako posao političara utiče na njihovu decu van radnog vremena u četiri zida - e, to je dobra priča za film.O tome kako je kao mlado biće doživeo ulogu svoje majke u vilajetu Miloševića za vreme građanskih protesta 1996. - Vladimir Perišić je snimio film "Lost Country".*Mira i Maja nisu stigle da ostave svedočenje iz prve ruke o tome kako je to bilo biti dete karijernog komunističkog funkcionera za vreme Jugoslavije, ali je Perišić svoje iskustvo odrastanja sa majkom ministarkom iskoristio da ga razradi u filmskoj priči koja dobija nagrade, odlične kritike i distribuciju u Francuskoj.Preporuka je tu - pogledajmo ga kada stigne u domaće bioskope što je uskoro. A bilo bi dobro i da ga pogledaju svi oni roditelji kojima je politika posao. Jer da, to je posao koji bi trebalo da bude samo jedan segment bića. Čak i ovde u zemlji koja kao da je stalno na ivici građanskog rata jer smo vazda podeljeni - šizoidno rascepani na pola i suprotstavljeni. Na koji način se ta napetost oslikava na porodice - da li su i one na ivici sopstvenih ratova.Sve su to pitanja koja su me zaposela ovog perfektnog nedeljnog prepodneva dok Mira peva o banana ribama i o zlu ne misli.