U zgradi Tigrastog Mačora jelka je uklonjena. Tri nedelje se vodio rat oko boja ukrasa, četrnaest dana kasnije je sklonjena kao da je nikada nije bilo. Ostao je samo srebrni trag od olinjalog kineskog nakita i šekspirijanski zaključak - Mnogo buke ni oko čega.

*
Kada sam besna – najbolje pišem.
Kada sam vesela – najbolje kuvam.

Kada sam uplašena – najlošije spavam.
Kada sam zaljubljena – najudaljenija sam od planete Zemlje.
Kada sam zabrinuta za njihovo dobro – najprisutnija sam među Zemljanima.
*
U svom životu – taj moj pomalo ekstremni osećaj empatije je nešto što sam osvestila relativno kasno.
Kada sam bila mala mislila sam da svi ljudi osećaju intenzivno poput mene stvari oko sebe.

Onda sam primetila da ljudi smatraju jako neobičnim to što tako burno preživljavam svet oko sebe.
Nazivali su me i „kraljicom drame“.
*
Onda sam neko vreme činila sve da ne osećam stvari koje me se lično ne tiču, pa da se nekako anesteziram jer je postalo previše mučno i bolno, puno toga se akumuliralo, a ovo tlo je vazda u nekom gustom sosu.
Tamni Vilajet, indeed.
Onda sam shvatila da je ta anestezija prečica do auto-destrukcije.

*
A onda sam počela da proučavam empatiju i kolege empate i da vidim kakve sve tehnike postoje da bi ovaj život postao podnošljiviji i vazda na neki svoj način lep.
Sve(t) je i ovako stvar percepcije.
*
Prvi put kada sam čula mantru “Gde ti je fokus – tu ti je energija” nisam je razumela, a onda sam povezala da ono na šta obraćam pažnju to mi daje ili oduzima energiju.
I polako sam počela da eliminišem stvari i radnje koje mi troše bateriju. Deinstalirala sam aplikacije iz svog softvera koje mi prave potrošnju, pa posle moram danima da budem na punjačima.

*
Čudno je ovo vreme u kome ima puno konfuzije, agresije, dezorijentisanosti.
Ljudi nepoznate oslovljavaju sa “ljubavi” – to je postala uzrečica.
Srca piče na sve strane u svakodnevnoj komunikaciji – samo je jedan klik razlike između lutajućeg srca i bloka iste osobe.
*
Sveli smo se na bogatu ponudu emotikona jer čini se da je tako lakše – tada retko šta shvatamo lično.

Ne dotiče me – to je imperativ.
Ne pokazivati da ti je stalo.
Ne ložiti se ni na šta.
Čini se da je važno imati poker face, biti toliko kul da si mrtav ladan, sve izgovarati ravnim glasom – ni slučajno pokazati strast prema životu, osim u kontrolisanim uslovima u krugu istomišljenika ili skriven iza lažnog profila udariti po hejtu svih hejtova.
*
Mirenje sa nepravdom i trpno stanje.

Gutanje knedli i atmosferične Insta slike.
I sve tako dok nešto u nama ne eksplodira ili ne implodira.
Zato što to gutanje knedli nije ljudski – još uvek nismo postali nadograđeni, pimpovani, ukršteni sa nekim robotom – poslednji modeli androida.
*
Emocije se potiskuju, guraju duboko u sebe, jedna se preliva u drugu, sve se komplikuje kao u centrifugi, kao u prepunom busu gradskog saobraćaja u špicu.
*

Bes i tuga, nostalgija i zabrinutost, dezorijentisanost, uplašenost, snažna potreba da se na sekund opet bude bezbrižan, zapitanost, usamljenost, osećaj da nisi dovoljno vredan, da ne zaslužuješ ili pak da si potcenjen – sve te emocije pomešane poput raznolikog povrća u mešanoj zimnici.
Ako se fermentiraju mogu da proizvedu subjektivni osećaj kao da si na kefiru od magičnih pečuraka.
A, od toga biću može da pozli jer ceo taj miks može da stvori neverovatnu prazninu.
Zato je važno da se nađe pravo mesto i pravo vreme da se svaka emocija iskaže.
To je ta emotivna higijena.
*

I #beSafe, ovih dana valja napraviti računovodstvo do sada preživljenih emocija, kao i lista željenih i novih nikad doživljenih.
Pitam se, pitam.. Koja željena emocija vam je na mestu broj 1.?

BONUS VIDEO: Luna park: Da li živimo ambiciju ili svrhu?

Pratite portal Nova.rs i na društvenim mrežama Instagram, Fejsbuk i Tviter.