0
Moguće da sam potpuno poludela pa me je jako dirnuo klip u kome se Kristijan Rondaldo prerušava u dežmekastog siromaha koji prosi i pika fudbal. Jedan dečak pristaje da igra sa njim i posle par neverovatnih vratolomija sa loptom - Ronaldo skida masku i dečak mu kaže - "Hello!" Nešto u zabezeku lica tog dečaka me je podsetilo na sve nas koji očekujemo neku magiju i da nam kažu - "E, OK je. Ovo je sve bila samo skrivena kamera."
Sanjala sam kako majka Ketrin Zite Džons puni 102 godine.
I kako ne znam da li da idem na proslavu – jer mora šešir, a ja šešir nemam.
Ni na javi ni u snu.
Sve sam ih ispoklanjala i bacila se na kačkete.
Prosto se rodiš za šešir kao Isi Bjelica.
To nikada nije bila moja furka.
Ovako nabijem kačket i šunjam se. Nevidljiva.
*
Sanjala sam i kako sam se namlatila para tako što sam štampala majice sa likom Olivere Marković.
Mlade Olivere. Prelepotice.
Iz faze kada je pevala – romanse.
Nemam pojma kako su ove dve talentovane i predivne glumice ušle u moja snoviđenja na početku proleća 2k24.
Ni o jednoj niti o drugoj nisam mislila gotovo nikada u svom čovečanstvu u 21 veku.
*
Ketrin sam zapazila onomad još kao gipku kradljivicu umetnina, ali to beše davne 1999.
A još davnije 1993. imala sam čast i zadovoljstvo da radim na predstavi „Prosjačka opera“ u Bitef teatru.
Predstavu je režirala Ivana Vujić, a na sceni su pored Olivere bili Rade Marković, Mirjana Karanović, Vladica Milosavljević, Sergej Trifunović, Nebojša Dugalić, Nebojša Glogovac i drugi.
Sam proces rada je bio mnogo uzbudljiviji nego sam rezultat – predstava, ispostaviće se.
Lista „šta nam se sve nije desilo“ mnogo je kraća od one – „šta nam se sve dogodilo – #daNEpoveruješ!“.
Počevši od najveće inflacije svih vremena do toga da je Milan Mladenović trebalo da radi muziku za predstavu – pa, nije.
Od kompleksnih proba na koje je uvek neko kasnio, komplikovanih međuljudskih odnosa i u sveopštem rasulu – napetih rokova i papreno skupe produkcije.
Nije nimalo jeftino raditi ovu predstavu ni u stabilnim prilikama, a kamoli za vreme građanskog rata i raspada jedne zemlje i njenog sistema vrednosti.
Valja platiti tantijeme, autorska prava… Ma, sto čuda.
A iz minuta u minut – nula se pridružuje nuli – milioni postaju zilijarde.
Teško opisivi kermes, verujte sa sve džeziranom verzijom Kurta Vajla.
Ali, glava puna uspomena, a srce nasmejano.
Iskustvo koje nema cenu.
*
No, tema mi nije „Prosjačka Opera“ Džona Geja nastala kao kritika korumpirane vlade.
I, kao Brehtova verzija „Opera za tri groša“ – može da se igra odmah, itekako.
Opisuje onaj trenutak raslojavanja društva na ekstremno bogate i ekstremno siromašne.
S jedne strane, raskoš je i sjaj, a sa druge strane – beda i glad.
Ni tada kao ni sada – zakoni se NE primenjuju, a zakoni postoje. Zvuči poznato, zar ne.
*
No, ono što mi je mozgalica dana jeste kako nam neko dođe u snove?
Kojim putem stigne do naše „druge strane jastuka“?
Kako se odluči da baš kod nas uleti na pidžama parti?
Nepozvan, mada, ispostaviće se – dobrodošao gost.
Zašto neki nikako da nam se u snu pojave, a biće nam žudi da ih vidimo – eto, makar samo na tren, makar u toj drugoj dimenziji da iznova osetimo njihovo prisustvo.
A ovi, koji sa nama ama baš nikakve veze nemaju – uleću sa nebesa kao Meri Popins.
Sleću nam u film što svake noći projektujemo širom zatvorenih očiju – „na platnu, u glavi“.
Kako se baš ti neki pojave iz stratosfere zbornika stanovnika planete Zemlje i onda smo zbunjeni po buđenju vasceli dan.
*
To sa snovima je baš ozbiljna nauka.
Tokom odrastanja u 20.veku bilo je veoma popularno baviti se njima.
Malo je u modu ulazila Frojdova, pa bi je smenila Jungova verzija događaja „šta se dešava sa nama kada u san utonemo“. Čitav niz kultnih stvaralaca bavio se snovima u svojim delima. Svaka kuća je imala ili nekog ko se mnogo dobro „razume“ u snove ili izdanje, predratno, tada već raskupusanog – „Sanovnika“.
Bilo je potpuno normalno voditi računovodstvo snova i po buđenju zapisivati šta se zbilo.
I prepričavati ih, analizirati njihovu simboliku i deliti nade i strahove sa najbližima.
Tada horoskopi nisu bili dostupni, pa smo tumačili sopstvene snove uz kafu.
Teško za zamisliti – danas, ali beše tako.
Sada je previše stručnjaka za javu, a ona nikada veći košmar, čini se.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare