0
Tigrasti mačor od kada se nastanio u stanu u prizemlju - više nije predmet interesovanja stanovnika zgrade. Mau je na sigurnom. Trenutno smo ujedinjeni po pitanju svetla u zgradi koje je radilo savršeno, a posle majstora - uglavnom smo u mraku.
Čitam priče tetovirane mastilom po svojoj „Tajnoj svesci“ – držim se molbe da pišem o nečemu lepom.
Gladni smo ostvarenih želja i slova koja bilduju volju za životom u ovom beskraju konfuzije.
Puštam omiljenu ploču, koja krcka, lako je pisati uz nju.
*
Odmah da vam priznam – nekoliko filmova i ploča mi je promenilo percepciju sveta – posle određenih remek dela – ništa više nije bilo isto.
Prvi put kada sam gledala film „Lift za gubilište“ – nisam uopšte videla film, samo sam slušala muziku.
Svaki put kada bih počela da gledam taj celuloidni klasik – truba Majlsa Dejvisa bi me vodila na neko mesto u samoj sebi za koje nisam ni znala da postoji.
*
Početkom 90-ih, na radiju b92, baš davno, u „bezimenoj“ emisiji – pričala sam o važnosti čipke u devojačkom životu, ušećerenim bademima, omiljenom mi poeti – filozofu Valeriju i svojim dogodovštinama iz prvog second hand šopa zvanog „Pepita“, u kome sam kao studentkinja radila sa jednim Perom.
Instrumental te bezimene emisije, bila je jedna od Majlsovih tema iz tog filma.
To je bio moj intimni saundtrak tog početka 90ih.
Tako je Majls ušao u moj život.
*
Odmah potom, za njim je ušla Bili Holidej.
Jednog nedeljnog popodneva, vrtela sam skalu na radiju i držala krpice na glavi da napravim lokne, bilo mi je jako dosadno i tako je u moj život ušla Bili.
*
Na radio Beogradu, puštali su njene albume i pričali su o okolnostima njenog života.
Oslikali bi u kojoj je nevolji bila, a onda bi pustili taj glas.
Snimala sam emisiju na kaseti, to se tako radilo i ta kaseta me je dugo pratila, bila mi je uvek pri ruci.
Bila sam opčinjena i tužna.
Bili je bila moja prva Ejmi koju sam izgubila jer je život previse boleo.
Verujem da se Vajnhaus i Holidej druže tamo negde i ispijaju božanske nektare i da su srećne i da ih duša više ne boli.
*
Više puta sam se vraćala u Kinoteku da gledam Dajanu Ros u ulozi Bili u klasiku „Dama koja peva bluz“.
Bili je najlepše pevala reči – glad i ljubav.
I do kraja će ostati gladna ljubavi – zato taj glas zvuči tako potresno i prelepo i raspuklo i moćno.
*
Nekoliko godina kasnije, kada se rat već ozbiljno zakovitlao, na platou Filozofskog fakulteta – postojala je oaza zdravog razuma, takozvana Plato (planeta).
Na tom prostoru slobode, u toj vrevi funkcionisali su kultni klub Industrija, knjižara i džez klub.
U jedan sumrak, u bašti Platoa, srela sam Duška Gojkovića.
*
Maestro je došao u Beograd da održi koncert, prvi put posle mnogo godina.
Pobegao je sa trubom iz SFRJ i 5 dolara sakrivenih u njoj.
Osvojio je svet i došao je da nam pomogne da nahranimo dušu.
Tog popodneva pio je džin tonik i pričao mi je o saradnji i druženju sa Majlsom.
*
Sve do Japana, cenjen i obožavan, Duško je maestro trube koji ne apstrahuje i ne mistifikuje svoj posao i svoju umetnost.
Velemajstor Duško je retka dragocenost – on je „old skul“ – kul – on proizvodi magiju.
Uz čika Duška sam naučila da slušam džez i da razumem na koji način je džez način života i razmišljanja.
I da razumem ono što je njegov, baš kao i Majslov moto – „I tišina je muzika“.
*
Lekcija glasi: važno je jako i ono što ne odsviraš.
PROČITAJTE JOŠ:
Otada je prošlo čitava večnost i jedan dan – i, tek sada mogu reći da potpuno razumem.
Za sve u životu postoji vreme i mesto da se kaže.
Nekada je bolje da se u momentu prećuti, mudrije je, zdravije.
Nekada je dovoljno samo reći ne.
Nekada neko nije spreman da čuje šta ima da mu se kaže.
Može da sluša, ali ne čuje.
A nekada mora da se kaže sve po redu da bi se uspostavila nova pravila i da se nešto ozdravi.
*
Došlo je neko vreme kada ljudi mnogo pričaju, čini se neprekidno.
I ne slušaju sebe šta pričaju tako da ne čudi što ne slušaju ni sagovornika.
Okružuje nas jedna takva kakofonija bespotrebnih reči da u glavi zazuji do te mere da jedva čuješ više svoju misao.
Čak ni Majls iz svoje najnervoznije faze – ne može da se nosi sa ovim – samo vrti i verglaj.
Ljudi se plaše da čuju tišinu, užasavaju se da budu malo u tišini i da je slušaju i da dišu.
*
Čuti sebe kako dišeš u tišini – to je to.
Na ovoj ludoj vodenoj planeti koja luta svemirom – tišina i disanje je ponekad sasvim dovoljno, nisu potrebni ni specijalni efekti ni tekst u tom trenutku naše filmske priče.
*
Junakinja i junak dišu u tišini.
Piše u scenariju filma u kome smo glavni junaci i verujte to je uvek zatišje pred buru, željeni događaji slede, a ako se često ili svaki dan primenjuje disanje u tišini – nagrada stiže u okviru duševnog mira.
Postaneš svestan svog „majmunskog uma“ koji se meditacijom dresira.
*
I #BeSafe – neka nam ovaj novembar bude čist džez.
Uzbudljiv i seksi i neprediv, a baš kada treba ispunjen tišinom koja leči um.
Srećno nam bilo!
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
