Piše Jelena Bulajić: Glavni magacioner za zlato i repu

Zvanični Beograd se prvih dana rata u Ukrajini pravio slep i gluv, gledajući visoko u nebo i čekajući da oluja prođe. Kad je to postalo neodrživo, podržan je teritorijalni integritet svih država, pa i tamo neke Ukrajine, ako je uopšte napadnuta uz naravno zaklinjanje u naše bratstvo s Rusijom. Možda to ne bi toliko paralo oči i uši svetskoj i domaćoj javnosti da sve vreme mediji pod kontrolom vlasti nisu vodili potpuno sumanutu i zdravom razumu suprotnu propagandu čiji besmisao se najbolje ogleda u naslovu jednog režimskog tabloida „Ukrajina napala Rusiju“.Onda se desio preokret. Naravno, bilo je pritisaka i to potvrđuje predsednik države, ali nas „štiti“ krijući detalje. A sve je bilo dovedeno u pitanje, od Kosova preko evropskog puta do radnih mesta, poverio se predsednik voljenom narodu u maratonskom TV obraćanju. Svega je tu bilo u toj ispovesti predsednika građanima. Red međunarodne politike, red emotivne žalopoljke zbog neizvesne budućnosti, pa red kuknjave zbog poskupljenja i nestašica namirnica na svetskom tržištu.Ali, umirio je predsednik svoj dragi narod. Srbija se spremila. Kao glavni magacioner pobrojao je da imamo dovoljno zlata, benzina, kukuruza, pšenice, voća…. Malo smo „tanki s repom“ i još jurimo po belom svetu mleko u prahu, ali srediće predsednik i to. A teško mu je. Umoran je i dekoncentrisan, neispavan, brine za budućnost… Iznenadilo ga je što se svet drastično promenio za nekoliko dana. Ali bez obzira na sve, stiže da prati dešavanja na čikaškoj berzi , maše grafikonima, koordinira krizne timove... Osnovaće premijerka i on još koji tim, da se nađe za koordinaciju i rukovođenje. Funkcija nikad dosta.Sve u svemu, jednu ozbiljnu i dugoročno važnu odluku pratila je loše izrežirana predstava u izvođenju najgoreg glumca amatera naših prostora uz mnogo preglumljivanja i patetike. Mada je planirano da bude dramatično, ispalo je nekako groteskno i nadasve tužno za sve nas građane ove zemlje u čije ime, hteli to ili ne, on nastupa.A možda bi bilo dovoljno da je Srbija među prvima osudila agresiju Rusije i ugrožavanje teritorijalnog integriteta Ukrajine i to kao zemlja koja je u bliskoj prošlosti bila u sličnoj situaciji. Da smo tako uradili, imali bismo malo manevarskog prostora da se usprotivimo sankcijama protiv običnog građanina Rusije, opet pozivajući se na pogubnost sankcija koje je devedesetih osetilo naše stanovništvo. Ovako smo opet ostali oni beskičmenjaci kojima ni ne treba nuditi šargarepu, jer odmah bez greške reagujemo na štap. Ne bi nas možda predloženi nastup spasao pritisaka u budućnosti, ali bi nam verovatno doneo bar malo poštovanja obe strane. Sigurno bi nam osigurao delić samopoštovanja, koje nam je svima potrebno kad vidimo ko nas predstavlja pred svetom.***Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram