“Vrata pakla otvorio je Milošević onog momenta kad je uzjahao i osedlao vlast. A danas se neki ‘pacijenti-nostalgičari’ sa setom prisećaju kako je nam je bilo ‘lepo’ pod Sloberixom i Miramaxom! Imam sedam banki i poslednju polovinu života bilo bi bolje da zaboravim, jer to je samo životinjarenje a ne život."
Komentar mog prijatelja i ispisnika Đorđa Ćirkovića, sa kojim me u prethodnim životima povezuje i toponim Šimanovci, ispod mog prekjučerašnjeg teksta “Život u piramidalnoj štednji” potvrđuje zašto je i dalje veoma važno podsećanje na poslednju deceniju prošlog veka. Posebno na 1993. godinu, kad smo u Srbiji imali svetski rekordnu hiperinlaciju i kad je rad većine njenih građana vredeo “namlatim mesečno pet maraka” (Đorđe Balašević).
Pre deset godina sam imao blog na Blic.online, pa sam pozvao svoje prijatelje, pratioce i sve čitaoce da evociraju svoje uspomene na to vreme “bede i poniženja”, kako je to nazvala koleginica Ljubica Balać. Te 2013. godine, prve posle promene koja je dovela do svega ovoga, moja ideja nije naišla na bogzna kakav odziv, možda i zbog toga što kao društvo u celini nismo prepoznali šta nas tek čeka i gde vodi već tada veoma izražena medijska promocija “prvog potpredsednika Vlade”.
Koji će naredne godine postati premijer, a posle izbora 2017. na kojima mu nije bilo “ni na kraj pameti da učestvuje” i predsednik svega ovoga. Sa tendencijom, ako se sećate izvesne Draginje Vlk, da to ostane “i posle drugog mandata”. U prevodu, do 88 stabala…
PROČITAJTE JOŠ
I zbog toga je veoma važno prisetiti se nesretnih devedesetih, jer smo mi u Srbiji uspeli da čuvenu misao kako se “istorija događa kao tragedija, a ponavlja kao farsa” pretvorimo u farsu koja će se završiti kao još veća tragedija. U tom smislu iz fundusa sačuvanih sećanja na 1993. godinu, ovom prilikom objavljujem tekst moje drage koleginice Svetlane Velimirović, zadnja pošta Šimanovci:
Ta 1993. godina bila je za mene veoma uzbudljiva, jer sam u tih dvanaest meseci postala vrhunski menadžer za preživljavanje, samo što tada nisam znala tu sveobuhvatnu reč. Imala sam 33 godine, posao „za stalno“, dvoje dece, nezavršenu kuću i platu pet maraka… Toliko je koštao i kilogram pečuraka, a ja sam mozgala kako da ostvarim svoj životni san – da na pijaci sinu prvačiću kupim novu radnu svesku iz matematike i zapušim usta učiteljici koja tvrdi da on sve zadatke na času rešava sa lakoćom jer koristi sestrin već korišćeni radni list, pa kobajagi vidi rešenja. Nisam mogla da podnesem pomisao da ću za nov radni list da dam dve plate, ali dva kilograma pečuraka bila je prihvatljiva cena. Zato sam počela da gajim šampinjone.
Prvog dana na pijaci, pečurke od mene kupila je jedna dama, stručnjak za marketing, koja je u meni „prepoznala talenat“ da opisujem ljude i događaje koje nikad nisam videla. Pozvala me u stan da joj napišem članak o nekom vidovitom Neši, koji će ona da objavi u „TV Novostima“. Sela sam za mašinu i očas posla skuckala tekst o Nešinim natprirodnim sposobnostima, smislila i odgovarajući slogan, a ona mi za cirka sat i po umnog rada platila 50 maraka.
Tada sam shvatila da je znanje najdragocenija roba, i što je još važnije – da verovatno posedujem još neka znanja koja mogu da unovčim, čim se steknu uslovi da ih otkrijem. Momentalno sam se vratila na pijacu, kupila radni list iz matematike i dok sam prodavala ostatak pečuraka, ćaskala sam sa kolegama doktorima, inženjerima, profesorima i bravarima koji su prodavali gaće iz Bugarske, vegetu iz Rumunije, vinjak iz Kruševca i ostale sitnice. To mi je otvorilo oči za još jednu važnu životnu istinu: sve se profesije svode na jednu, čim se steknu uslovi za to.
Posle deset dana, učiteljica je priznala da moj sin je i dalje sve zadatke rešava kao od šale, a ja sam primetila da imam pola sveske brojeva telefona raznih kupaca pečuraka, i da bi te dragocene poslovne kontakte mogla da „okrenem“ i tako im uvećam vrednost.
Jedan kupac je imao svoju firmu i uvezao dva šlepera mandarina sa kojima nije znao šta će, a direktor šećerane, takođe moj kupac pečuraka, nije znao šta više da deli radnicima pošto ih je već snabdeo brašnom, uljem, mlekom u prahu, šećerom i receptima za čokoladu od mleka u prahu. Povezala sam privatnika i direktora šećerane, a rezultat je bio veličanstven: oko 500 zaposlenih u šećerani dobili su po dve gajbe mandarina, privatnik je dobio šleper šećera, a ja proviziju od 800 kilograma mandarina i deset džakova šećera.
Tako sam obogatila ponudu na kartonskoj tezgi, te sam uskoro zahvaljujući povećanoj zaradi mogla da ostvarim još jedan životni san: da sa otvora u dnevnoj sobi poskidam zakucane daske i ugradim pravi, pravcijati drveni prozor! Plus su moja deca živela k’o buržuji i imala raznovrsnu ishranu u kojoj su bili zastupljeni proteini, ugljeni hidrati, masti i vitamini.
Za doručak su jeli pržene pečurke, nekad sa jajima nekad sa lukom i paprikom, za ručak čorbicu i gulaš od pečuraka, za večeru picu bogato nadevenu pečurkama ili pak salatu od pečuraka uz domaće kiselo mleko koje sam sama pravila od mleka u prahu i bajatog hleba, a za užinu su mogli da jedu mandarine koliko god požele. Plus sam za zimu pripremila marinirane pečurke po receptu koji sam nabavila na pijaci.
Ali, naredne zime – još uvek je bila 1993. godina – moja deca više nisu mogla očima da vide ni mandarine ni pečurke, pa sam teglice s ljubavlju pripremane za njih morala da prodam na pijaci. Takva je sudbina – deca su obično razmažena, ne znaju da cene kad im roditelj nešto obezbedi, nego im se to obično smuči. Ne smuče im se jedino stvari koje nisu za jelo, kao što su na primer firmirane patike i trenerke, džipovi, radni listovi iz matematike, zlatne kajle, knjige…
Pečurke i mandarine od mene je kupovala i izvesna multiprofesionalna gospođa Darinka koja je u martu 1993. godine imala pržionicu kafe, u aprilu je prešla na akupunkturu, u junu počela da se bavi otklanjanjem crne magije, da bi godinu završila kao ekspert za konsalting – savetovala je ljude u koju banku da ulože novac i zarade mnogo, a ne rade ništa.
Vremenom, trgovinski lanac na pijaci proširila sam i na paprike i lubenice, koje sam uzgajala na zemlji pod arendu. I sve sam se nešto nadala da će proći to vreme trgovine i da ću jednog dana od znanja stečenog na fakultetu i od plate, moći pristojno da živim, da završim kuću, idem na letovanje, u pozorište, na koncerte, i da školujem decu pa da oni jednom budu uspešni profesionalci u Srbiji koji ne svaštare i ne prčkaju koješta po pijacama.
Zahvaljujući ljudima u koje sam verovala, a verovatno pomalo i svim mojim prijateljima i samoj sebi, ova 2013. godina mnogo mi nešto nalik na onu prelomnu 1993. godinu. S tom razlikom što je gospođa Darinka sad prešla u oblast obrazovanja, jer je 21. vek – vek znanja. Postala je predstavnik regiona za jedan privatni univerzitet. Prodaje fakultetske diplome sve po želji.
I što je najvažnije, ne vara ljude – svojim očima gledam kako njeni kupci diploma vrtoglavo napreduju u svojim karijerama i na društvenoj lestvici. I bi mi jasno zašto je prodaja diploma tako naglo skočila prošle i ove godine. A sad mi je konačno jasno i zbog čega ništa ne vrede diplome koje se ne kupuju – medicinskog, elektrotehničkog, mašinskog i sličnih državnih fakulteta.
Sva sreća te su mladi vlasnici ovih besplatnih (bezvrednih) diploma uglavnom zbrisali u svet. I tako se na vreme sklonili, da ne smetaju ovdašnjim vlasnicima finansijske i političke moći da vladaju kako im je volja.
Ne kažem, ima baš upornih mladih inženjera i lekara koji nikako ne žele da odu. Oni su ostali ovde. Treba neko da radi i za strane firme u Srbiji. Jedino što nema stranih bolnica, pa mladi lekari koji neće da odu čekaju da se ovde desi neko čudo, ili da ubodu pravu stranku pa da dođu do posla. A slaba je to vajda, jer od prošle godine lekari više nisu tako zanimljivi za političke funkcije kao pre – za predsednike pojedinih opština izabrani su ljudi koji su osuđivani, tukli se na utakmicama i po kafanama, palili tuđe automobile i kafiće, švercovali, kupili negde neku diplomicu, čitaju engleski na ćirilici i bave se ostalim praktičnim političkim aktivnostima. Nema više za mlade lekare mesta ni u opštinama, a kamoli u Skupštini i ministarstvima.
E sad, u smislu obeležavanja dve decenije od 1993. godine, moraću ponovo na pijacu – valjda smo napredovali od tada, možda se sad i radna mesta prodaju na tezgi i ispod tezge, pa da okrenem koju turu robe široke potrošnje i kupim jedno radno mestašce za mladu doktorku iz komšiluka. Volontira već tri godine, i što više napreduje u savladavanju lekarskih veština i znanja, to joj više pada samopouzdanje i vera da će sopstvenim znanjem i zaslugama obezbediti sebi zaposlenje.
Naravno, neću da kažem gde su moja deca, ali ću vam otkriti jednu tajnu: nikad nije kasno da se uči engleski, kad te život natera! Više ne važi narodna poslovica „Mator konj se ne uči“, sad je u modi izreka „Ničemu se ne čudi, a svačemu se nadaj“.
BONUS VIDEO Ivan Mrđen: Šta je nama naša „Borba“ dala?
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar