Živimo u vremenu paralelnih stvarnosti. Svi imamo probleme, ograničenja, strahove, uspone i padove, i sa tom stvarnošću se većina ljudi pojedinačno nosi kako najbolje zna i ume. Najčešće u tišini i bez mnogo potrebe da javno objavljuje i šta ih tišti i šta ih raduje.
Sasvim drugu krajnost čini „stvarnost“ onih koji samo što jutarnje pražnjenje creva ne smatraju za događaj važan za objavljivanje na društvenim mrežama. Zbog toga smo zatrpani informacijama o kucama, macama, trećim nagrada na književnim konkursima za koje niko nije čuo, roštiljima i tortama, sve do lakiranih noktiju i napucanih usana…
Retko se događa da ukupnim virtuelnim prostorom zavlada toliko jedinstveno i neupitno osećanje iskrenog divljenja i neskrivenog ponosa, kao što se pokazalo u nedelju uveče, posle sedmog a četvrtog uzastopnog trijumfa Novaka Đokovića u hramu svetskog tenisa. Vimbldon je, bez obzira na još četrnaest njegovih gren slem titula, bio i ostao jedina „mera“, i šampionskih dostignuća i naših predstava o sopstvenoj veličini.
Duboko podeljeno društvo reagovalo je unisono, bez trunke zazora, te večeri jednostavno nije bilo mesta za razmišljanja o slikanju sa ovdašnjim vlastodršcima, neoglašavanju tokom građanskih protesta, investicijama na sumnjivo dobijenim lokacijama, sve do praktičnog obesmišljavanja svih mera tokom pandemije korona virusa.
Čak i u vreme Đokovićeve australijske drame bilo je mnogo onih koji nisu pristajali na mantru „samo zato što je Srbin“ ili „ne daju mu da bude najbolji u istoriji“…
A onda je „Bog“ progovorio o tradicionalnom inatu i nebeskom narodu i sve se opet vratilo na staro. Ne bih zbog toga krivio internet i društvene mreže, jer nije internet napravio debile od ljudi nego je samo pokazao kakvih sve debila ima oko nas!
****
BONUS VIDEO: Novak Djokovic sa balkona najlepši trnutci u životu
***
Pratite nas i na društvenim mrežama: Facebook, Twitter, Instagram
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar