Piše Ivan Mrđen: Tumor na moralu

„Zar već sve prodato“, pitam, a on će: „Ne, dobili smo samo taj jedan primerak“. Moji prijatelji Dule Vujanić i „Najo“ Sedlarević mogu knjigu da napišu o tome kolika je muka da se mali tiraž nekih novina rasporedi na veliki broj prodajnih mesta, zbog čega se i jedini satirični list u ovoj veseloj državi može naći „samo na boljim kioscima“.U tom smislu i moje objave teško da bi mogle da se shvate kao reklama. Više je to znak divljenja Slobodanu Filipoviću i Radivoju Bojičiću što, uz pomoć nas stotinak saradnika koji poštujemo odrednicu da se „objavljivanje priloga ne honoriše, ali i ne naplaćuje“, nekako uspevaju da bar svaka tri meseca održe vatru zapaljenu još 5. januara 1935. godine.Menjao je ime (čas „Jež“, čas „Ošišani jež“), ali je suština svih 3.171 broja u stihovima Brane Cvetkovića još iz tih slavnih vremena: „Kada god je sprečen humor, na moralu raste tumor, rođak raka, boljke vraške, pa sve pođe unatraške“.Obično u ovakvim prilikama citiram „Ježeve“ aforističare, em kraće, em ubojitije... Iz najnovijeg izdanja ću samo pomenuti naslove nekoliko sjajnih priča: „Svi njegovi prijatelji“, „Uticaj svadbi na sunovrat zlatnog doba“, „Odnegovana budala“, „Pijaca i televizija“, „Nikad važnije obraćanje“...Kome nije jasno o čemu je reč, evo i tri aforizma: „Nije on šef države. On je šef državnih institucija.“ (Dragutin Minić Karlo); „Kad bi vođi oduzeli televiziju, mogao bi da se slika.“ (Radmilo Mišković); „Imamo višestranački sistem. U njemu jednu partiju, a u njoj jednog čoveka.“ (Željko Marković).